Budući Tesla, Zmaj Jova i Pupin – to je (mogao biti) svako od nas

Nije nikakva tajna da su knjige za decu ponekad mnogo više namenjene odraslima.

Ne samo što bi starije generacije iz literature koja govori o deci i koja je prvenstveno pisana za decu mogle da spoznaju lice i naličje sveta u kome obitavaju najmlađi članovi njihove porodice, pa da im se na taj način približe i lakše ih razumeju, nego bi mnogi koji su odavno prevazišli dečji uzrast lako mogli iz takvih knjiga da se podsete sopstvenog detinjstva i da iznova sagledaju i preispitaju neke svoje postupke, a naročito nedoumice koje se, izgleda, ponavljaju iz generacije u generaciju.

Pisac za decu i dramaturg Miloš Nikolić načinio je svoju knjigu „Budući Tesla, Zmaj Jova i Pupin“ od tekstova koji su žanrovski i tematski raznorodni, ali ih ipak povezuje to što su namenjeni dečijoj publici – a opet, ne bi bilo na odmet da ih pročitaju i roditelji, jer nema sumnje da će nakon toga mnogo lakše moći da se suoče sa naizgled nerešivim problemima koje im deca iz dana u dan postavljaju.

Uz ilustracije Milenka Prvačkog, čitaoci se iz teksta u tekst upoznaju sa Nikolićevim junakom Tozom i njegovim školskim drugovima, a kratki i dinamični dramski dijalozi (koji neodoljivo vape da budu odigrani na nekoj školskoj priredbi) čitaju se s neverovatnom pažnjom i iščekivanjem konačne replike, jer kao i svako dete, Toza ume da postavi takvu nedoumicu i zavrzlamu da deluje kao nerešiva, čak i besmislena, ali upravo iz replike u repliku on postepeno razotrkiva svoju tajnu i na kraju daje neverovatan odgovor – koji je i odraslima sve vreme bio pred očima, ali izgleda da neka rešenja može otkriti samo dete.

Posebno je zanimljivo što se kroz naizgled bezazlene dijaloge, koji bi se mogli čuti na svakom školskom odmoru, provlači i u prvi plan iznosi svojevrsna zanimljiva gramatika, pa će uz Tozine opaske mlađi moći da nauče a stariji da se podsete koje su to nepravilnosti kojih najčešće nije svestan ni onaj koji ih upotrebljava maltene u svakom razgovoru.

Pored školskog ambijenta u kome se Toza ističe kao glavni i sveznajući junak, Nikolić je u svoju knjigu uneo i kratke dramske tekstove koji ne govore konkretno o nestašlucima i verbalnim nadmetanjima najmlađih sveznalica, ali jesu namenjeni najmlađoj publici, tim pre što su u njima na jedan nov način obrađene stare i dobro poznate bajke, uz koje je svako dete odraslo.

Bitna karakteristika savremene književnosti za decu jeste i to što pisci često uzimaju motive, likove i teme klasičnih bajki, ali se pritom ne drže crno-belog šablona o dobru i zlu, nego znaju da te odnose okrenu na potpuno drugu stranu, pa će se čitalac možda naći u nedoumici zašto mu je vuk toliko simpatičan, na momente i jadan, dok mu jarići deluju kao nesnosna i nestašna dečurlija koju treba prevaspitati – ali, Nikolić je svoju obradu čuvene bajke o vuku i jarićima koncipirao tako da i vuk i jarići budu pobednici nad silama koje su od njih načinile ljute neprijatelje.

Naslovivši svoju knjigu nazivom dramskog dijaloga koji se vodi između direktora škole i učitelja, Nikolić još jednom poručuje da „Budući Tesla, Zmaj Jova i Pupin“ jeste knjiga o svim generacijama i da je namenjena upravo svim generacijama, jer kao što bi odrasli mogli mnogo toga da nauče iz Tozinih mudrolija i komičnih skečeva životinje koja u bajkama predstavlja arhetipsko zlo, tako bi i mlađi čitaoci mogli nešto da nauče iz razgovora što tokom školskog odmora vode učitelj i direktor, tim pre što se i taj razgovor odraslih pretvara u svojevrsno dečje nadmudrivanje, pa možda tu kao treći sagovornik nedostaje učenik, jer samo bi neko mlađi mogao da razreši nedoumicu u koju su nesvesno upali oni koji bi trebalo decu da vaspitavaju.

Zaista su pitanja koja direktor i učitelj postavljaju zaslužila posebnu pažnju, a i o njihovim bi se hipotezama tek moglo raspravljati, jer ako bi svako od njihovih učenika mogao biti novi Tesla, Zmaj Jova ili Pupin, sledi i pitanje zbog čega njih dvojica nisu to postali – a možda bi i postali, da su imali takvog direktora i učitelja.
 
Autor: Dušan Milijić