Tajne pisaca – Bora Ćosić: Priče iz emigrantskog života

Uvaženi romansijer, esejista i prevodilac Bora Ćosić za Bukmarker piše o svojim novelama „Rasulo“, „Intervju na Ciriškom jezeru“ i „Kasparov projekat“, koje su prvi put u izdanju Lagune sakupljene u jednoj knjizi – „Rasulo“.



1.
Rasulo, pa to je već ono kada se dugmad iz mamine ladice prospe po celoj sobi. Samo što se to odnosi i na ljudska bića iz čijih ladica uvek nešto poispada, što je onda teško sa poda pokupiti. Nema te osobe, nepokupljene sasvim i do kraja, pokupljeni ljudi ne postoje. Tim saznanjem hodam toga leta onamo po Bretanji, tragajući za letovalištem Prustovim, a ovaj, svojim životom bio je jedan od ljudi najrasutijih. Pa je čak i u onih debelih sedam tomova, za koje misli se da sadrže sve od postojećeg, još uvek viri nešto poispadalo iz njih; samo uobraženi bolesnici literature misle da su dosegli do celovitosti svojih zamisli, ovo takođe ne postoji. Kada Gete dolazi do formule o celokupnim delima, on svakako računa da nijedno posebno od njih nije dovoljno, nego mu treba ova boljševička skupnost, da bi bilo. Tako moj pripovedač u rasulu je, jer mu je ponestalo kalijuma u organizmu, pa nije baš siguran na svojim nogama, žena pored koje je, nije uopšte njegova žena, nego je žena njegovog prijatelja od koga je preoteo, a osim svega, bliski ljudi koji ih po tom rtu francuskom vode, tvrde da uopšte nije potrebno otići u Prustov Cabourg, nego je dovoljno doći ovamo, u Treboul, jer je to isto. A ta mala uvala, mizerna je koliko i hotelčić na njoj, kao i tih nekoliko slučajnih gostiju, kao što zapravo i čitav pojam letovanja odjednom se otkriva kao jedna od mizernijih navada čovekove vrste. Jer u njegovoj, ionako neveseloj sudbini, pojavljuje se odjednom nešto što bi bilo bar malo veselije, a to uopšte nije. Letovanje, raspust, Urlaub, „godišnji odmor“, jedan je prostor obmane da se zamrznuti čovekov vek može bar malo odmrznuti, a ne može. Osim što se tih letovališnih dana ljudski, ionako sumnjiv karakter, otkriva do kraja, njegove prikrivene loše osobine tu se odjednom razotkrivaju, letujući, čovek ponaša se izvan svakog obzira, oblaporan, lenj, neodmeren, i potpuno obezduhovljen. Ne postoji slučajno ta mizerija lektire za letnje dane, koja najtačnije otkriva stanje stvari. Ne znam kako je biti Englez ili Šved, ali kad vidim kako Englezi ili Švedi ponašaju se izvan Engleske i Švedske, vidim da ni njima nije sasvim lako, uvek im nešto nedostaje. Zato se, daleko od svoje domaje, bacaju na najluđa zanimanja, koja nisu samo u posmatranju ptica po krošnjama drveća. Duh avanturizma prožima svakog stranca, čim je negde drugde, on potom drugde počinje da rovari, pa ovde, na ovoj bretonskoj obali ti Švedi odlutaju po pesku u vreme oseke, da ih iznenadni val plime ne odnese zauvek. Ne, nije za opis čovekovog rasula potrebna bilo kakva apokalipsa, dovoljno je ono što je uknjiženo u njegovu istoriju. Ono što mom junaku, budući odjednom sam, ostaje nejasno, njegova je sopstvena pozicija, pa nema u čovekovoj osamljenosti nikakvog rasula, naprotiv, ono nastupa kada pojedinac postaje neosamljeni član neke, najčešće neodgovarajuće zajednice.

Najzad, stižu vesti iz domovine, tamo je rat na vidiku, sprema se raspad, rasulo čitave jedne zemlje. Ali gde piše da su nerasute zemlje neminovnost, pa ljudi se okupljaju u svoja plemena, svoje države, u svoj jezik – iz čiste nužde, čovek je stvoren kao jedinka, a ne kao broj u nekoj nejasnoj sumi. Tako onda pratim ono što se događa i što će se tek dogoditi s manje uznemirenja no što se očekuje, to možda nije ni lepo, samo što moja ravnodušnost ubrzo dolazi na veliku kušnju; ova, već napisana pripovest izlazi odjedanput iz okvira svoje fikcije, uključujući se u golu zbilju: već odštampano, „Rasulo“, tamo, u Sarajevu, 1991, biva većim delom tiraža uništeno samo zato jer je otisnuto bilo na latinici. A da je bilo ćiriličnog sloga, doživelo bi istu sudbinu na onoj drugoj strani.



2.
Svako bi pomislio da je za „Intervju na cirškom jezeru“, najvažnija istorija tog smušenog emigranta, pisca i Čeha, makar priznajem da biti pisac, a pogotovo Čeh, dovoljno je da se ta smušenost potpuno opravda, a samim tim i označi kao glavna sadržina jedne knjige. Makar već i jedan najpažljiviji intervju sa nekim pritišće njegovu privatnost. A vidite, meni je u toj pripovesti bilo zabavnije da prikažem jednog književnog kritičara, koji u vozu čita veselu povest o nekakvom šeširdžiji i njegovoj simpatičnoj porodici, dok preko puta njega sedi baš takva jedna šeširdžijska porodica, koja, bez obzira na svoju miroljubivost, prepričava mračnu povest nekakvog Rusa u nepoznatom sibirskom zatvoru, pa se onda ovo, inače vrlo pribranom kritičaru pričinilo da u knjizi o šeširdžijskoj porodici upravo čita o martiriju ruskog zatvorenika, o čemu njegovi susedi u kupeu pričaju. To je dokaz da većina događaja, kako istorijskih, tako onih izvan, nisu se odigrali onako, kako su se odigrali, nego tako kako ih je neko pogrešno čuo da su se odigrali. Zbog toga i jeste moguće da jedan loše informisani novinar javi kako Rusi koji su okupirali Prag te godine, nisu Rusi, nego su Česi preobučeni u Ruse. Rusi koji su bili u tim tenkovima takođe su za sebe tvrdili da su Česi koji samo jako dobro govore ruski, i isto tako dobro vladaju veštinom pokretanja tenkova.

Onda je moglo doći do mnjenja, da sam ja u toj pripovesti oblatio jednog našeg važnog pisca, a ja sam samo ironizirao jednog isto tako važnog pisca, samo što je taj bio Čeh. Do ovog je moglo doći jedino tako što je kritičar, čitajući moju knjigu, u vozu ili bilo gde, slušao nekakav razgovor o njoj, nekakvih protuva.

3.
Nisam ni ja sasvim dobro čuo već postojeću pripovest o Kasparu Hauzeru, najpre zaturenom u nekom kokošinjcu, pa najedanput izašlom u svet i među ljude, nego mi se učinilo da ovo uopšte nije pripovest o tom Kasparu Hauzeru, no o svakom stvoru naše civilizacije, najpre zatočenom u kokošinjcu svog detinjstva, pa potom pripuštenom znanju, tegobama i martiriju života. Tako je nastao ovaj moj projekt, koji je zapravo jedna rekonstrukcija. Koja otkriva sve kasparstvo našeg vremena i većine njegovih stanovnika. Jer čitava povest poslednjih stoleće ili dva, svodi se na boravak u onoj sobi, neurednoj i ružnoj, gde jedan čovek, često nezaposlen i zanemaren sedu u svojoj prodrtoj fotelji, a njegova žena, zapuštena i bosa tumara po tom prostoru, otvarajući pokoju ladicu, u nadi da će onamo nešto naći. Tako traje povest velikog dela ljudske vrste, ponekad i gore. Vani je svet, istorija, civilizacija, ljudi, a zapravo onde, unutra, u onoj sobnosti tog civilizovanog, istorizovanog sveta, traje ova učmalost, nered i nesreća. Pišem tako svoju depresivnu hroniku, imajući u vidu kako moj Kaspar onaj je stvor, nesrećan najpre zato što je iz zemlje kao što je naša, a potom i otud što iz nje naumio je izaći na svoj uskršnji ponedeljak, pa šta bude. Kao da me mnogo manje interesuje šta će se potom odigrati, sav onaj lažni napredak koji će ga stići danas mi se čini kao palijativ, nikakve emancipacije u nekom edenskom vrtu jednog profesora, sve one pogodnosti koje će mu se pružiti neće izbrisati njegovo kasparstvo, jer mi smo potekli iz staje, kako i biblijska legenda tvrdi. Potrošio sam dosta vremena da nanižem sva ona dobra mesta sveta, njegove upotrebne predmete, njegova znanja, zvezdano nebo nad ovim, makar ono što prethodilo je, neizbrisivo je. Zato je i moguće da usred svih postignutih uspeha ostaje istina, mi, ljudi, mi smo parije, ostavljeni na vetrometini jedne planete, gde svaka fukara može da nas, čak i greškom, upuca.

Autor: Bora Ćosić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 57