Adelin Dijedone – Od straha i očaja do razumevanja i izbavljenja

Adelin Dijedone, belgijska književnica i glumica, počela je da piše roman „Stvarni život“ zbog ljubavi prema pisanju, ali i zbog egzistencijalne krize izazvane 30. rođendanom. Samim započinjanjem priče osećala je da je prevazišla sebe jer niti je završila književnost, niti je intelektualac a, po njenom mišljenju, očekuje se da ljudi koji pišu knjige ispunjavaju te preduslove. Zato joj se učinilo da sa „Stvarnim životom“ ulazi u zabranjeno područje. Samo objavljivanje romana donelo joj je neizmernu radost, a ubrzo potom usledilo je ogromno iznenađenje zbog uspeha i 14 književnih nagrada.

Ovaj roman uključuje mrak, gorčinu i hrabru junakinju koja se bori da preživi u porodičnom zverinjaku. Zašto Vam je bilo važno da ispričate ovu priču?

Naratorka i njen mlađi brat Žil se na samom početku romana suočavaju sa jednim incidentom. Posle suočavanja sa tim užasom, htela sam da vidim šta će dva deteta postati. Različito su se razvijala – jedno pozitivno, drugo negativno. Uzela sam glas devojčice, koja mi je ušla u glavu, i htela sam iz njenog ugla da pratim njihovu avanturu. Ona kaže svom bratu da priče služe da pomenemo sve što nas plaši kako se ne bi desilo u životu, i to je dimenzija kojom u priči stavljam stvarnost na distancu, pa i svoje strahove, zabrinutosti i sve što smatram da je u mom okruženju užasno. To je neka vrsta egzorcizma. Znam da svakako neće promeniti stvarnost, nisam o tome ni razmišljala tokom pisanja, ali to je odgovor na moju zabrinutost zbog neoliberalizma koji sve uništava, i želja da pokažem kako deca mogu da ga prevaziđu.

Praznina u očima njenog brata posle nesreće i crv zla koji mu je ušao u glavu uznemiravaju njegovu sestru i ona odlučuje da ga izbavi. Tada poželi da izume vremeplov, saznaje i za fizičarku Mariju Kiri i na neki način kreće njena borba. Da li joj znanje i nauka daju snagu?

Omogućavaju joj da se pokrene, da izađe iz svoje kuće, jer između oca nasilnika i majke žrtve devojčica je brzo shvatila da mora da se okrene ka spoljnom svetu da bi našla rešenja. Njena želja za putovanjem kroz vreme jeste pomalo kvantna fizika i zato se okreće nauci. Nisam razmišljala da li je to način da se postavi razlika između verovanja i nauke, ali odgovor je u svemu što znamo o prirodi. Ako želimo da se spasemo, treba da spoznamo da se u životu ne treba ničega plašiti već sve treba razumevati – ovo je važna rečenica i način na koji devojčica iz moje knjige počinje da doživljava svet, da se suočava sa njim i da tako raste. To joj omogućava da pobegne iz straha i zato snosi posledice, jer kod njenog oca postoji bazični antiintelektualizam koji tirani imaju u sebi.

Kako se razvijao naratorkin odnos sa majkom?

Devojčica je na početku ljuta na nju, ali s vremenom shvata da majka nije sposobna da je zaštiti i da ima posla sa silama koje su mnogo jače od nje. Njena shvatanja su napredna, a kroz roman pratimo njeno postepeno sazrevanje. Volela bih da znam šta se desilo u godinama koje su usledile po završetku priče, jer bi trebalo da se majka razvija nakon očeve smrti.

Mlada junakinja spoznaje i zaljubljenost i strast. Zašto je bilo važno uvesti Šampiona, nastavnika fizičkog i šampiona u karateu, u njen svet?

Ljubav kod mene zauzima važno mesto među životnim snagama. Ona je ono divlje u nama i bez dileme jedan način da se izvrši egzorcizam, da se zapitamo šta radimo sa nasilnošću i seksualnošću koju osećamo, jer mora da postoji mesto gde možemo sublimirati takve porive. Želela sam da ispričam priču o njenom seksualnom buđenju i zato što mi se činilo da se o tome ranije nije pričalo. O tim temama u njenim godinama nisam mogla da istražujem, nisam imala pravo ni da pitam bilo šta u vezi sa tim. Zašto baš Šampion? Trebalo je da bude neki tip iz snova, neki koji je sav poseban. Počeci seksualnog života su obično nespretni, a njen odnos sa njim je i na ivici moralnog. Na taj način želela sam da prikažem da glavna heroina ima svoju mračniju stranu.

Razgovarala: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 9
Foto: © ActuaLitté / CC BY-SA 2.0 / Wikimedia Commons