Anjes Marten-Ligan: Muzika je ključna za moj kreativni proces

Anjes Marten-Ligan, koja je po zanimanju psihološkinja, posvetila se pisanju nakon što je postala majka.

U njenom najnovijem romanu „Jasno kao dan“, Ren, koja se približava četrdesetoj godini života, živi svoj život u Rouanu na relaciji između posla u agenciji za komunikacije i sedamnaestogodišnjeg sina kojeg voli više od svega. Srećna je. Međutim, njen život izgrađen je na ogromnoj laži zbog koje bi njena svakodnevnica mogla da se razbije u paramparčad. Dok Ren putuje u Sen Malo zbog velikog projekta i konačno počinje da malo misli i na sebe, njena prošlost se iznenada i na veoma buran način vraća u njen život. Sada mora da se suoči sa time i preuzme odgovornost za svoje životne izbore. Čak i ako to znači da bi mogla da izgubi one koje voli...

Kako je nastao ovaj roman?

Lik Ren mi se u startu javio. Želela sam da se fokusiram na priču ove četrdesetogodišnje žene koja je posvetila svoj život sedamnaestogodišnjem sinu i koja „puca“ pod teretom laži. Zatim sam se zapitala šta bi sve moglo da joj se dogodi i sa kim će se sve suočiti. Kada sam počela da pišem, nisam tačno znala kako će se njena priča rasplesti. Nisam napravila plan, i sve je išlo svojim prirodnim tokom dok u jednom trenutku nisam osetila da se približavam kraju jer se priča sama rasplela. Uvek se prepuštam svojim junacima jer me oni vode u neplaniranim pravcima. Kao da sa njima razgovaram, a oni diktiraju šta da napišem. Ja se povlačim kako bi oni došli do punog sjaja.

Deo radnje ste smestili u Sen Malo, grad koji Vam je jako drag?

Da, to je mesto u kom sam se rodila i gde sam odrasla. Tamo živi moja porodica, tako da mi je to zaista važan grad. U prethodnim knjigama još nisam bila spremna da govorim o Sen Malou jer nije uvek lako igrati na domaćem terenu. Međutim, kada sam počela da pišem ovaj roman, osetila sam da je pravi trenutak da radnju smestim upravo tu...



Pre nego što ste počeli da se bavite pisanjem, radili ste kao psiholog... Kako ste prešli sa jednog zanimanja na drugo?

Otkrila sam da uživam u pisanju pri kraju studija. Međutim, godinama sam radila kao psiholog, ostavljajući tu daleku želju po strani, a onda sam postala majka i materinstvo mi je dalo krila. Vratilo mi je želju za pisanjem. U početku sam pisala iz ličnih razloga, nisam imala nameru da se to objavi. Smatrala sam to izazovom. I tako sam se prepustila i sada dajem 100% sebe u pisanju. Našla sam svoj put i više ne mogu bez toga da živim.

Da li smatrate da je bolje otkriti svoje tajne, čak i onda kada su baš velike, nego ih čuvati u sebi?

Da, mislim da je važno osloboditi se skrivenih tajni koje mogu da postanu teret i spreče napredovanje u životu. Ali, razume se, svaka situacija je drugačija. U ovom romanu sam zauzela takav stav, ali to nije poruka koju želim da prenesem kao nešto što se mora, niti nudim savete za lični razvoj. Ne pokušavam da dam gotove odgovore, jer svako treba da tumači ono što sam napisala onako kako sam želi.

Na kraju knjige se nalazi plej-lista, spisak pesama koje ste slušili tokom pisanja. Da li muzika zauzima bitan deo Vašeg života?

Jeste na neki apstraktni način, jer uvek pišem uz muziku, i to moji čitaoci dobro znaju. To je pravi ritual, svaka scena romana vezana je za specifičnu pesmu jer je za mene muzika nerazdvojivo povezana sa pisanjem. Čak ponekad razmišljam o pesmama pre nego što počnem da pišem, u zavisnosti od atmosfere i emocija koje želim da prenesem. Ako ne mogu da nastavim sa pisanjem, to znači da nisam odabrala dobru pesmu. Melodije su mi potrebne kako bih ušla u kreativni proces, to nije tek tako. Zato sam odlučila da sa svojim čitaocima prvi put podelim plej-listu pesama koje sam slušala pišući roman „Jasno kao dan“.

Autor: Eloiz Devalef
Izvor: soirmag.lesoir.be
Prevod: Kristijan Vekonj