Branislav Janković: Melodija pete žice

“Peta žica” je roman Branislava Jankovića koji je objavila Laguna početkom decembra 2015. godine. Već je doživeo drugo izdanje. Specifična tema knjige i veliko interesovanje čitalaca, bili su povod za razgovor sa popularnim Nišlijom, autorom romana “O vukovima i senkama”, “Suze Svetog Nikole” i “Vetrovi zla”, kao i zbirke pripovedaka “Bezimeni”.
 
”Peta žica" je  za Vas zaokret u tematici, eksperiment ili presedan?
 
Hteo sam da malo izađem iz istorijskih trilera, intriga, paganizma, kraljevskih dinastija i prošlosti. Svaki pisac voli da eksperimentiše i ne želi da ostane zarobljen u “jednoj” vrsti pisanja. I sudeći po kritikama i komentarima čitalaca izgleda da sam to uspešno uradio. Mada, naša istorija je nešto što će uvek imati primat u mojoj književnosti.

Da li Vas je činjenica da je u Srbiji u porastu nasilje nad ženama podstakla da napišete ovaj roman?
 
Nasilja je uvek bilo, ali se ranije manje pričalo o tome. Moja junakinja nije direktna žrtva, ona je zločinac, ali neko bi rekao, “zločinac sa razlogom”, ako uopšte neki zločin možemo da opravdamo. Ona ne želi da se preda zbog ubistva nasilnika i beži jer zna da je zakon neće zaštititi. U našoj zemlji imamo gomilu nakaradnih zakona koji ne štite ženu. “Peta žica” je moj odgovor na neke stvari u Srbiji o kojima se ne priča dovoljno.

Život u manastiru - život u zatvoru. Koliko je trajalo istraživanje tih, većini ljudi nedovoljno poznatih mesta?                       
 
To su mesta na koja ne možete tek tako otići i reći: znate meni trebaju neke informacije jer pišem priču o ženi ubici koja postaje lažna iskušenica i monahinja, a roman inače počinje u zatvoru. Te žene, i na jednom i na drugom mestu, tihe su i predane svojim mislima i ne žele da ih dele. Postoje i pisana i nepisana pravila na tim mestima. Ženskom manastiru morate prići sa dužnim poštovanjem i skrušenošću, ženskom kazneno – popravnom domu sa iskrenošću i razumevanjem.
 
Kako procenjujete budućnost knjiškog izdavaštva u Srbiji ako znamo da su, negde u svetu, elektronske biblioteke i knjižare još pre neku godinu pretekle štampana izdanja?

Nikada knjige neće prestati da se štampaju. Uvek će postojati neko ko će se baviti   magijom  zvanom  izdavanje knjiga, i mi, koji ćemo i  dalje upražnjavati  ritual zvani čitanje okretanjem stranica. Uostalom, mnogo je nas kojima je odlazak do knjižare ili bibiblioteke svojevrsno hodočašće. Možete li da zamislite svet bez biblioteka? To je kao da vam neko oduzme ckvu, nudeći vam ikone, oltar i paljenje sveća preko kompjutera. Ne mogu a da ne pomislim na Reja Bredberija i njegov Farnehajt 451. Više  se plašim  za čitaoce nego za izdavače.

Knjiga se čita u jednom dahu, i to nije u ovom slučaju mnogo puta izgovorena fraza već odlika koja je prati od severa do juga zemlje.Za tri nedelje, koliko je u knjižarama, visoko se kotira na listi najprodavanijih naslova. Jesmo li sposobni da oprostimo čak i toliko teške postupke kao što je ubistvo? Imamo li svi petu žicu u srcu?
 
To su pitanja na koja pre mogu da odgovore čitaoci, a ne autor. Oni su ti koji se možda sretnu sa svojim gresima između redova mojih knjiga. Jedan od mojih zadataka, kao pisca, je i da ih stavim u ulogu i žrtve i zločinca i sudije. U zavisnosti od toga kakvi smo, mi i praštamo. Petu žicu, onu koja se nalazi u srcu i daje ritam životima, imamo svi. Samo nekima nikada neće zadrhtati i dati meodiju.
 
Izvor: Novinice – Aranđelovac
Autor: Danijela Stanković Vulićević