„Carstvo sunca“ Dž. G. Balarda, britanskog pisca za koga mnogi smatraju da je obeležio englesku prozu XX veka

Ponekad kada ponovo čitamo omiljenu knjigu dolazimo do novih iznenadnih saznanja, novih uvida  i delića slagalice. Bolje razumemo sveukupni obrazac, polako se obrazuje šira slika. Malo jasnije mislimo i gledamo na neke stvari. Znate li na šta mislim? Meni takve situacije izmame osmeh na licu.

Tako je bilo kada sam završio sa ponovnim čitanjem „Carstva sunca“. Kako sam se približavao kraju, razmišljao sam o sličnosti Balardovog hipnotišućeg, autobiografskog romana o Drugom svetskom ratu i „Dečaka“, priče o detinjstvu Roalda Dala. Na prvi pogled ove knjige nemaju ništa zajedničko. A opet, ako dublje pogledate, one su bliske poput dva dobra prijatelja. Veliki pisci, svako u svom domenu, obojica se bave disfunkcijom i smatraju se subverzivnim, a njihove knjige surovo iskreno ilustruju sve čime su se bavili. To su „Carstvo sunca“ i „Dečak“. Te dve knjige se razlikuju od svega drugog što su ova dva autora napisala. Deluje mi da su one reperi po kojima možemo da razumemo njihovu drugu stranu. Dok „Dečak“ objašnjava pitanje autoriteta i nepoverenje u moćne odrasle u Dalovim knjigama, „Carstvo sunca“ objašnjava Balardov mračni humor i pogled na iščašeni svet.

Džim je mali dečak koji živi sa roditeljima u predratnom Šangaju. Živi život bogataškog i razmaženog sina. Ide u privatnu školu za iseljenike, u koju ga svakog jutra vozi šofer Jang, jedan od 12 slugu koje zapošljava njegov otac. Iseljenički život u Šangaju je luksuzan, prepun žurki na bazenima, koktela i otmenih večera. Džimova zanimanja su slična kao kod ostalih malih dečaka, bez obzira na privilegije. Džim voli da istražuje na svom biciklu, a zanimaju ga i avioni, posebno vojni. I dok se bavi svojim hobijima, on sanjari poput svih mladih momaka, o odvažnosti, avanturi i junaštvu. Džim je oduševljen japanskom vojskom koja se gomila u Šangaju u napetoj atmosferi predratnih dana. Misli da su misteriozni japanski vojnici interesantniji i inspirativniji od uštogljenih, društveno svesnih Britanaca, drskih Amerikanaca ili preplašenih, kukavički nastrojenih Kineza. Kada rat konačno izbije, Džim se razdvaja od roditelja dok oko njih plamti nasilje, raste panika a sukobi se rasplamsavaju. Neko vreme luta Šangajom, tragajući za hranom među nekada bogatim, sada napuštenim kućama međunarodnog naselja. Ali se posle nekog vremena dešava ono neizbežno i njega šalju u Lunghua kamp, u kom će provesti ostatak rata.

Džim provodi rat u magnovenju, uvek gladan i često bolestan, bez roditelja, a usred velikih dešavanja koje slabo razume; pogađaju ga i malarijska euforija i izgladnelost. Nekad luta u izmaglici svoga uma, jer njegov mozak nije u stanju da pojmi realnost sveta u kome se kreće. Većim delom, Džim se i dalje divi Japancima – uprkos strahu – jer se mali dečaci uvek dive pobednicima, zar ne? Neki ga koriste, drugi zlostavljaju, ali vrlo malo njih ga brani. Džimovo sećanje na dom, prethodni život i roditelje počinje da bledi a smenjuje ga iluzija gladi i bolesti. Dok posmatra Lunghua aerodrom, pistu koju grade kineski zatvorenici uz pomoć Engleza, on razmišlja:

„Znao je da su kineski vojnici primorani da rade dok ne umru, da ti izgladneli ljudi polažu sopstvene kosti u tepih za japanske bombardere koji će na njih sletati. Nakon toga će završiti u jami, gde ih čekaju narednici sa krečom na čizmama i mauzerkama u rukama. A pošto polože svoje kosti, i on i Bejzi i doktor Rensom takođe će završiti u jami… Džim senadao da su njegovi roditelji na bezbednom i da su mrtvi.“

Srceparajuće.

„Carstvo sunca“ oduzima dah. Divno napisan, hipnotišući roman. U pitanju je jedna od najboljih knjiga o ratu koje je napisao britanski pisac. A opet, nema bitki, vojnika, heroja i naposletku, ni pravih zlikovaca. U pitanju je samo priča o malom dečaku. Čudna i uznemirujuća knjiga jer je stil dirljiv, lirski, a opet u potpunosti lišen osećanja. Mračan je, turoban i često predstavlja ljude u najgorem izdanju. A opet nikada nije gadan i divalj. Ponekad je čak i smešan na tužan, gorko-ironičan način. Možda je to tako zato što je roman stvarno dvoslojan – nije samo u pitanju zaplet, autorova lukava smicalica, već originalno, stvarno prisustvo dvoje ljudi; dečaka i čoveka Džima, koji se muče – i ne uspevaju – da nađu viziju sveta u kojoj osnovne vrline istine, ljudskosti i pravde mogu da se primene. Mogao bih da ga čitam iznova, takva je njegova moć. Često se pitam da li čovek Džim može da se uzdigne iznad ovog sveta koji klizi u anarhiju. Pitam se da li je čitav svoj život proveo upozoravajući nas – kroz svoje romane – na opasnosti na koje ćemo naleteti ako okrenemo glavu, kao što su to radili Britanci u Šangaju pre početka rata. Pitam se da li misli da se još igramo dok Rim gori. Pitam se, da li pokušava da nađe način da dečak Džim sve ovo ostavi po strani i da se kroz crni humor, konačno nasmeje.

Džim Balard nije za svakoga. Njegovi romani su surovi, beskompromisni i puni bolesne drskosti koja mu je dala kultni status. Nesporno, on je jedan od najboljih romanopisaca koje je izrodila ova zemlja i vek. „Carstvo sunca“ se razlikuje od njegovih ostalih dela jer je pristupačno svima koji žele da ga čitaju, posebno onima kojima se nisu ranije susreli sa njim. I dok naše ratne mašine nastavljaju da se kotrljaju, možda će vam ovaj roman delovati relevantnije u odnosu na ostale Balardove knjige i političku klimu u kojoj se nalazimo. Da li želite da se uključite ili isključite? Da li je vaša vizija utopijska ili distopijska? Džimova priča – iz ugla muškarca i dečaka – će vas možda naterati da pravilno odaberete svoje stavove.

Što se mene tiče, volim da mislim da imamo šanse. Nisam siguran šta Džim misli.

Izvor: thebookbag.co.uk
Prevod: Miloš Vulikić