Da li je klica zla duboko posejana u svima nama: predstavljen roman „Ukus straha“ Zorana Petrovića

Promocija romana „Ukus straha“ Zorana Petrovića održana je u utorak 24. juna u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC.
 


Pored autora, govorili su Mina Kebin, urednica, i dr Dag Kolarević, profesor psihologije kriminala i kriminalističkog profilisanja.
 
Nakon sjajnog istorijskog trilera „Rizničar tajni“, Zoran Petrović predstavlja prvi psihološki triler na ovim prostorima koji se kroz metode forenzičke psihologije bavi temom profilisanja serijskih ubica.
 
…Tri devojke bivaju zaključane u kolibi na periferiji grada. Ispod kreveta nalaze mobilni telefon putem koga dobijaju mogućnost da izaberu svoju sudbinu. Osam godina kasnije počinjeno je dvostruko svirepo ubistvo. Šefica Odseka za krvne delikte Kristina Preradović traži pomoć nekadašnjeg kolege, profajlera, koji kao profesor kriminologije radi na Univerzitetu u Beogradu.
 
Način izvršenja monstruoznog zločina ostavio je policiji mogućnost da samo nagađa motive i identitet počinioca, ali profesor Petrović psihološkom forenzikom dolazi do uznemirujućeg zaključka – ovo nije prvo delo nepoznatog počinioca i samo je pitanje dana kada će ubiti ponovo…
 
Urednica Mina Kebin je naglasila da Zorana Petrovića ističe stilsko i vokabularno bogatstvo:
 
„Svaka reč je promišljena, ne smete da čitate na preskok i sa malo koncentracije jer će vam nešto važno sigurno promaći. Sve što je zapisano ima razlog zašto je tu i utiče na radnju, motivaciju likova i krajnji ishod. Radnja teče, upoznajete se s likovima, a kada ubistva počnu, imate utisak da upadate u jedan vrtlog emocija, slutnji, naslućivanja, pokušavate da sami rešite zagonetke… Na samom kraju je krešendo koji je sigurno apsolutno neočekivan! Autor je uspeo da postavi mine, stranputice, lažne tragove koji su uverljivi i zato do kraja ostajete u čudu.“
 
Ovaj roman je, ocenila je urednica, apsolutno na nivou bilo kakvog svetskog bestselera u žanru trilera ili kriminalističkog romana…
 
„Kada biste promenili imena i mesto radnje prebacili bilo gde na svetu i rekli da je u pitanju prevod – sigurno biste pomislili da se radi o nekom vrhunskom bestseler svetskom piscu“, kazala je Kebin.
 
Dr Dag Kolarević je priznao da se, dok je čitao roman, prisećao lekcija udžbenika psihologije iz oblasti kriminalističkog profilisanja koju je Petrović takođe završio:
 
„Vidi se da je bio dobar đak jer je sve svoje znanje upleo u ovaj sjajan roman na odličan i vrlo zanimljiv način. Profilisanje nam je poznato iz brojnih serija i filmova, ali mnogi nisu tako realni i ubedljivi kao ova knjiga.“ 
 
Zoran Petrović je priznao da ga oduvek privlači psihologija i triler kao žanr i da u svako svoje delo koje piše uvek bar malo utka tu svoju pasiju. Ovoga puta pred čitaoce postavlja pravi „čistokrvni“ triler.
 
„Univerzalna stvar u svim mojim romanima, bez obzira na žanr, je duboka karakterizacija i motivacija junaka. Dakle, zašto je neko nešto učinio. Moj profesor Živković je jednom rekao da život trpi slučajnosti, ali književnost ne. Ne možete napisati nešto da se desilo tek tako, a da nema pozadinu… Moramo znati zašto je neko nešto uradio, a kada saznamo zašto, onda znamo šta se odvija u njegovoj psihi“, objasnio je pisac mnogobrojnim prisutnim čitaocima.
 
Govoreći o izazovu postavljanja ove priče na beogradske ulice, kazao je da mu nije palo teško jer je tu upravo i odrastao.
 
„Dete sam ulice, odrastao sam na beogradskom asfaltu od Akademije, SKC, do KST… Bilo je tu dosta priča i različitih situacija, sve je bilo ispirativno za mene… Na svu sreću, na ovom podneblju nemamo serijske ubice pa mi je bilo važno da sve bude vrlo uverljivo čitaocu.“
 
Dr Dag Kolarević se nadovezao na činjenicu da u ovim zemljama nema serijskih ubica, obrazloživši to između ostalog time što nismo, poput Amerike, gusto mnogoljudno društvo:
 
„Mi smo tradicionalna sredina gde svako zna šta komšija radi, jednom serijskom ubici bi bilo teško da se sakrije… Ali, nažalost, ni tu nema pravila. Nismo imali ni dete masovnog ubicu pa smo ga dobili potpuno neočekivano. U svetu to obično budu deca iz porodica marginalnih i delinkventnih ljudi, a kod nas je bilo suprotno – iz uspešne porodice“, kazao je profesor.
 
Komentarišući statistiku koja je pomenuta u romanu, a to je da čak jedan posto svetske populacije ima odlike psihopata, istakao je da oni nisu ludi, imaju očuvan i jasan pogled prema stvarnosti, kognitivne sposobnosti i inteligenciju, što je dugo zbunjivalo lekare.
 
„Međutim, psihopate krše moralne norme, nemaju empatiju, ne poštuju ništa, sebični su, ali mogu biti šarmantni i često se uključuju u kriminalne aktivnosti. Kod serijskih ubica ima tih elemenata ali i poremećenih, ludih, patoloških tipova koji su organizovani tako da se mogu uklopiti u društvo...“
 
Petrović se složio, približivši bitnu razliku između psihopate i psihotične osobe:
 
„Psihotična osoba je ’luda’, pati od nekog psihotičnog poremećaja, pihopata je osoba koju je Dag lepo opisao – mogu biti šarmantni, i to je vrlo važno kada se govori o žrtvama. Postoje one koje su niskog rizika i visokog rizika, kao što su dame noći, beskućnici, ljudi o kojima ni društvo, ni porodica više ne vodi računa. Zato oni kada nestanu dugo niko ne primeti. Osobe niskog rizika su, naravno, sve suprotno – dobar student koji svaki dan ide na fakultet ili neki uzoran građanin. Da bi takvu osobu odvukao i počinio krivično delo, neophodno je da ubica bude izuzetno šarmantan, elokventan i dopadljiv…“
 
Profajleri i kriminalistički inspektori se, istakao je pisac, suočavaju sa stravičnim zločinima i njima je neophodno da ostanu ljudi kroz osećanja i razmenjivanje emocija.
 
„Moj profajler ima tu ljudsku crtu. On je čovek iz senke koji pomaže policiji da suzi krug. On nije natčovek, kako je to često prikazano u serijama i filmovima, već neko ko je sa strane, povučen, analizira mesto ubistva i čeka ubicu da napravi sledeći korak.“
 
Na pitanje šta privlači čitaoce i pisce triler žanru, Petrović je kazao da je u pitanju radoznalost i inteligencija, gimnastika uma i želja da reše zagonetku. 
 
„Ne bih rekao da ih privlači tama, to ne bi bilo dobro. Jedno od važnih pitanja u knjizi je da li je u pitanju odgoj, nasleđe, okolnosti ili je klica zla posejana odavno u mnogima od nas. Na to današnja nauka još uvek nema odgovor…“, zaključio je pisac.
 
Mina Kebin je kao vrednost ovog romana još istakla i to što je veoma dobro izbalansiran između trilera i ljudskosti:
 
„Postoji jedan linearan tok priče koji prati zločine, ono što ubica radi, a postoje mnoge grane pripovedanja koje oslikavaju ljudskost, frustraciju, plemenitost ljudi koje rade na toj istrazi. Oni greše, pokušavaju, gube nadu, ne odustaju. Svi likovi koji se trude da dođu do istine se sapliću, ponovo ustaju, budu povređeni, neko drugi im zaceli te povrede… Sve to daje lep, humani i emotivni balans ovoj strogoj, linearnoj i izuzetno surovoj priči. Osim toga što je triler, ovo je i roman o ljudskoj prirodi i o svemu što nas čini ljudskim, pogrešivim bićima koje se ipak nadaju i trude da budu bolji…“