Delfi Kutak je pročitao: „Orkanski visovi“ (vremeplov izdanje)

J. N. sa 18: Iako ne volim ljubavne romane, danas sam na preporuku bibliotekarke počela da čitam „Orkanske visove“. Preplakala sam ceo čas filozofije, veliki odmor i pola istorije. Kako mi je žao Ketrin i Hitklifa. Granica između ljubavi i mržnje toliko je tanka, a granica između večnog lutanja i prokletstva, i večne patnje još tanja, i samo je korak dovoljan pa da se nađe u ambisu i tami.

J. N. sa 35: Nikada nisam volela ljubavne romane. „Orkanski visovi“ me posebno izluđuju tom tematikom koja govori o granicama između ljubavi i mržnje. Nema između Ketrin i Hitklifa nikakve ljubavi. Njih dvoje su dva sebična čudovišta koja uživaju u nanošenju bola onima koji ih vole i međusobnom povređivanju. Pre bih ovaj njihov odnos nazvala toksičnom vezom i mračnom strašću, opsesijom i ludilom.

J. P. sa 18: Volim ljubavne romane i zato biram „Orkanske visove“. Moram priznati da me je više privukla „Stanarka napuštenog zamka“ njene sestre, ali isplakah i ovde nesrećnu ljubav. Možda zbog mržnje koja me više boli ili zbog neuspeha ljubavi u koju sam toliko nade polagala.

J. P. sa 45: Vratih se ovom romanu iz želje da porazgovaram sa sobom i vidim gde smo sad Ketri, Hitlif i ja. I ovde nema mesta ljubavi, tražih je, ali je ne nađoh. Sam pridev „orkanski“ dovoljan je za pretpostavku da je u pitanju oluja emocija. Ja od toliko strasti i emocija nisam ovde naišla na ljubav, čak ni na samom kraju, gde dominiraju oproštaj, razumevanje i sjedinjenje, ne nazirem je toliko.

J. N. sa 18: Uh... Čini mi se da bih mogla da ubijem Haritona Ernšoa. Ne podnosim to podlo, ljigavo stvorenje. A i Edgara Lintona pride. Ta dva idiota dozvolila su sebi da razdvoje i ubiju jednu pravu ljubav. Siroti Hitklif i Keti. Kroz koliku su patnju prošli. Ali bar su ostali zajedno u večnosti.

J. N. sa 45: Ne mogu da shvatim Ketrin, ni Hindlija, a ni Lintona. Toliko me nerviraju. U stvari, nerviraju me sve četvoro. Uključujući i Hitklifa. Svako od njih se vodi isključivo svojim interesom, želeći da ispuni svoje ciljeve. Sebičnost provejava kroz čitavu knjigu. I svi su tako hladni. Nema u njima topline.

J. P. sa 18: Tužna sam zbog Hitklifa, doživljavam ga kao neku snagu koja se odupire demonima tadašnjeg društva. Patim zbog njega i neostvarene ljubavi, a razočarana sam u Ketrin, jer ne zna da kanališe svoje emocije. Za razliku od Hitklifa, ona bira liniju manjeg otpora i ne bori se za sebe.

J. P. sa 45: Tužna sam zbog većine likova, dadilje Neli koja je jedina glas razuma (donekle), a tavori kroz njihove živote. Razočarana u skoro sve likove. Svi su imali izbor i nisu ga iskoristili. I Hitklif je mogao započeti novi život, ali vratio se... Ketrin ne zna šta hoće... Linton, bolešljiv i bezličan, Edgar je samo kao roditelj pokazao neko dostojanstvo, Elizabet mlada i luda, kako bi to naš narod rekao. Do sutra bih mogla da pišem o likovima, posebno o Hitklifu koji je mnogima dopadljiv. Nepravda koju mu Hindli nanosi nije od njega načinilo boljeg čoveka, ostao je u tom vrzinom kolu sa svojim mislima i emocijama.

J. P. sa 18: Čitala sam nedavno Selenića. On je svoje junake nazvao nesrećnicima u zlom vremenu. I likovi „Orkanskih visova“ su takvi. Kažnjeni su bez zločina, samo zato što su ludački voleli. Da li je ljubav greh?

J. P. sa 35: Emili Bronte je svoje junake pravedno kaznila na kraju romana. Svi su kažnjeni sem dve stvarno nevine žrtve: Haritona i mlađe Ketrin, koji su svojom čistom ljubavlju uspeli da speru greh koji su im na pleća navalile prethodne generacije.

J. P. sa 18: Mrzim način na koji kažnjavaju Hitklifa, saosećam sa njegovim bolom. Ne dopada mi se način na koji bi Džozef da kazni ljubav.

J. P. sa 45: Nehumana kazna nad Lintonovima je čista osvetoljubivost. Osveta je uništila sve živote, kako Hitklifov i od Ketrin, tako Edgardov i Elizabetin. Osveta ovde prelazi u psihički poremećaj otuđenosti jednih od drugih, a i otuđenosti od sebe samih. Niko ovde skoro nema snage da pretvori mržnju u ljubav, a još manje da napuste ljubav koja je bila izvor bola i da u novim ljubavima nađu rešenje.

Ј. N. sa 18: Hitklif je najtragičniji lik. Kažnjen je jer želeo osvetu, i želeo je, iako je to bilo jako sebično da dokaže da jedno siroče, mladić koji je preživeo strahovito zlostavljanje, može da se izdigne i postane superioran u odnosu na bogate naslednike koji su se čitavog života prema njemu ponašali kao da je niža rasa.

J. N. sa 35: Jedino što je ovde predstavljeno kao superiornost je odnos Ernšovih i Lintonovih prema Hitklifu, pa čak i Neli. Socijalni aspekt superiornosti je svakako Ketrinina udaja za Lintona jer, iako je volela Hitklifa, za sebe je želela „bolju priliku“, položaj i status u društvu, iako je veoma dobro znala da je pogrešila.

J. P. sa 18: U dečjim igrama između Neli, Ketrin, Hitklifa i Hindlija mi smeta superiornost engleske nacije u odnosu na obojenu kojoj Hitlif pripada.

J. P. sa 45: U ovom slučaju se slažem sa sobom iz mlađih dana, ali ovde mi je dominantna superiornost Edgara i Elizabete. Nisu izazvali kod mene simpatije, jer u njima nema topline i neposrednosti. Njihova potreba da istaknu socijalnu superiornost se najbolje vidi u Edgarovom zahtevu da se Hitklif primi u kuhinji, a ne u salonu. I sama Ketrin želi udaju za Edgara, jer precenjuje svoju snagu, sebična je i želi da poseduje, što je stavlja odmah u položaj više vrednosti.

J. N. sa 18: Plemenitost je retka vrlina. Ali je malobrojni imaju. U „Orkanskim visovima“ gotovo niko.

J. N. sa 35: Plemenitost je retka vrlina. Malobrojni je poseduju. U „Orkanskim visovima“, izuzev Neli i mlade Ketrin, gotovo je niko nema. Ali, tome se nisam ni začudila. U takvom okruženju, hladnom, odbojnom pa i licemernom, niko od njih nije znao ni umeo bolje.

J. P. sa 18: Plemenitost… pa možda sam je čak i videla u snažnoj Hitklifovoj ljubavi, nego se možda sećanja plašim da me ne bi ova starija ja izgrdila zbog toga. Možda mi je Neli bila plemenita, jer je odana. Odanost je vrlina koju volim i cenim.

J. P. sa 45: Koliko u prvom paru (Hitklif i Ketrin) ima gneva i sebičnosti, toliko u drugom paru ima razumevanja, prihvatanja i praštanja. U prvom su prepušteni stihiji događaja, drugi par iz tih događaja uzima ono što ostaje.

Poruka za kraj od četiri Jelene je: čitajte klasike svetske književnosti!!!

Autori: Jelena Pavić Martinović i Jelena Nedeljković
Izvor: Delfi Kutak