Delfi Kutak je pročitao: „Zavet vode“

„Svaka porodica ima tajne, ali ne kriju se sve tajne radi obmane. Ono što definiše porodicu nije krv, nego tajne koje čuvaju.“

Pre nekoliko godina sam pročitala prvi Vergezeov roman „Kapija suza“ i bila oduševljena njime, te sam, zbog toga, jedva dočekala ovaj, drugi preveden kod nas.

Nemojte da vas obimnost ovog dela (nešto malo manje od 800 strana) pokoleba. Priča je zanimljiva, pitka, uvlači vas u sebe, pa samo čitanje teče dosta brzo.

Radnja je smeštena u Južnu Indiju i obuhvata period od 1900. do 1977. godine. Osnov je porodična saga, ali kroz i uz priču o porodicu Parambil svedočimo velikim istorijskim promenama koje se dešavaju kako u ovom delu sveta, tako i civilizacijski.

Ipak, glavni akcenat je na razvoju medicine koji Vergeze, inače i lekar i profesor na medicinskom fakultetu, smatra najvažnijom tekovinom savremenog doba. I, zaista, upravo kroz taj njegov stav vidimo kakav je on zaljubljenik u svoju profesiju, koju smatra najsvetijom misijom. Opisi lečenja i operativnih zahvata su toliko detaljni i konkretni da ih, zaista, možete doživeti i videti, kao da ste tamo, ali i dosta naučiti o medicini. I ne možete izbeći osećaj divljenja prema svima onima koji su bez zadrške davali sebe, i srcem, i dušom, i telom, kako bi iznašli načine da pronađu lek, otkriju uzroke onome što je beskompromisno kosilo ljudski rod.
 

Na kraju krajeva, Vergeze nam direktno kroz „stanje“ od kog boluje porodica Parambil, kroz neobično i neprilagođeno ponašanje nekih njenih članova, govori da za sve ono ljudsko, što ne razumemo i skloni smo da osudimo, često postoji medicinsko objašnjenje, a samim tim i mogućnost lečenja.

Kada je sama istorija u pitanju, na samom početku romana, Indija je engleska kolonija. Verno je prikazan odnos belaca i Indijaca, neumitna glad osvajača da se domogne svega onog što mu „nova zemlja“ može podariti, ali i čvrst stav pokorenih da sačuvaju ono što je od iskona njihovo. Kroz decenije se menja i društveno uređenje u Indiji, i to nije nimalo lak proces. Podeljenost na kaste, različiti društveni slojevi, začeci ideje o ravnopravnosti i jednakosti, koja je teško shvatljiva i onima koji su čista srca.
 

Roman se bavi i borbom za prava žena, prikazujući nepravedan odnos prema njima, ali i njihovu nepokolebljivost da pokažu svoju vrednost – Elsi, kao umetnica, Marajam, kao studentkinja medicine. Jeziva je slika njenog ispita iz anatomije, ali i veličanstvena njena neustrašivost da se suprotstavi.
 

I sam lik Velike Amači je dokaz ženske jačine i vizije. Iako neobrazovana, postaje matrijarh, svetionik svojim potomcima.

Ali iznad svega, ovo je roman o ljubavi, o njenim različitim oblicima, vidovima, njenoj ranjivosti, ali i nepokolebljivosti. Na početku romana dvanaestogodišnju devojčicu Marajamu, kasnije Veliku Amači, udaju za četrdesetogodišnjeg udovca. Ali tu je i prvo iznenađenje u romanu. On ne želi devojčicu za ženu. Kada shvati da mora, čuva je i neguje sve dok ne sazri dovoljno da mu bude žena. I povezuje ih nepomućena ljubav.

Mene je najviše dirnuo momenat kada on shvata da njena majka teško živi, da prosi i gladuje, te pešači kilometrima kako bi je spasao i doveo u Parambil (što nikako nije bila dužnost zeta u to vreme u Indiji). Porodica prolazi kroz mnogobrojna iskušenja, pre svega zbog „stanja“ koje ih muči – strah, a kasnije i smrt od vode, slabljenje i gubitak sluha, facijalis, ekscentričnost nekih članova, pretpostavljam – Daunov sindrom Bebe Moli, trpi nenadoknadive gubitke, ali opstaje zahvaljujući najsnažnijoj od svih sila, zahvaljujući ljubavi. I nije to patetična slika ljubavi, u njoj ima i bola, i kazne, i odricanja, ali sve je to čini jačom. A život i sudbina su jedan veliki vrtlog sreće i patnje, prošlosti i sadašnjosti, gubitaka, večnog traganja.
 

Autor: Nataša Blagojević Ristić
Izvor: Delfi Kutak