Đorđe Bajić: Moje knjige su krimići sa snažnim srpskim pečatom

Volim da pišem trilere, to su uzbudljive priče u kojima se reflektuje naša stvarnost, ali daju piscu i slobodu da istražuje odnose među likovima, i da sve to uvije u misteriju koja je vrlo bitna – priča Đorđe Bajić, čiji je novi roman „Umri, ljubavi!“ u izdanju Lagune stigao u knjižare nedavno.

Prvo potpisivanje knjige imao je u Somboru, gde se poslom zatekao na filmskom festivalu. Naime, Bajić sa Zoranom Jankovićem, kao poznati i priznati poznavaoci srpskog filma, vodili su „Espresso u 11“, razgovore s autorima filmova koji su selektovani za peto izdanje ove manifestacije pokretnih slika.

Kriminalistički žanr u našoj književnosti prava je retkost, a našem sagovorniku je ovo več četvrta knjiga u tom maniru.

„Odrastao sam uz Agatu Kristi, Konana Dojla, a kasnije sam otkrio i neke druge pisce kao što je, na primer, Rejmond Čendler. Volim kriminalistički žanr i, ako smem da kažem, poznajem ga dobro. Zato je logično bilo da kada sam odllučio da pišem i oprobam se kao autor, uzmem postulate tog žanra kao nešto što će me voditi i uz pomoć čega ću pisati.“

Đorđe Bajić (1975) već 20 godina predaje predaje srpski jezik i književnost u Muzičkoj školi „Stanković“, mаgistаr je teorije umetnosti i medijа. Ujedno je filmski kritičar i hroničar, stalni saradnik Filmskog centra Srbije. Pisao je za brojne novine i portale, a danas njegove filmske kritike i tekstove iz domena umetnosti i kulture mogu da se čitaju u nedeljniku Vreme.

Kao pisac debitovao je 2010. godine romanom „Ostrvo prokletih“ koji mu je otvorio vrata u izdavačkoj kući Čarobna knjiga.

„To je horor avantura smeštena u Los Anđelesu, Indoneziji, predelima koje ne poznajem, a likovi su uglavnom bili stranci, čista fantazija koja me je ponela. Ali kada je trebalo da pišem sledeći roman, odlučio sam da je najbolje da krenem od kuće, da pišem o ulicama koje poznajem, o ljudima koje znam i da to žanrovski obojim. Tako je krenulo objavljivanje mojih kriminalističkih romana. I, eto, ne mogu da se požalim, čim sam stigao do petog romana“, objašnjava Đorđe.

Sledile su knjige „Žuta kabanica“, „Jedno đubre manje“ i „Smrt u ružičastom“, koji je objavljen i na engleskom jeziku.

„Kada govorimo o žanrovskoj književnosti, po pravilu svaki ima rigidna pravila, piše se po kalupu, šablonu, što je s neke strane olakšica, ali s druge otežavajuća okolnost ako želite da prilagodite svom senzibilitetu i učinite drugačijim. Zato se trudim da izbalansiram te dve stvari, da ostanem veran žanru i da modifikujem po svom ukusu, i da ih prilagodim našim domaćim okolnostima. Jer ovo je potpuno naša priča, to je bio moj izbor. Znači kriminalistički roman sa snažnim srpskim pečatom. Kao što je Agata to radila u Engleskoj, Čendler u Americi, Simenon u Francuskoj. Ne poredim se sa njima, ali su mi uzori i inspiracija i poželeo sam da i mi imamo srpsku kriminalističku priču.“

On, kako kaže, piše romane koji pripadaju podvrsti „hudanit“ (whodunnit), rešavanje zagonetke ko je počinio ubistvo, a koji je proslavila Agata Kristi.

„I kao čitaocu i kao piscu, sviđa mi se taj pravac, zanimljiv je, dinamičan, i ekonomičan. Jer na 300 strana može dosta toga da se ugura a da to funkcioniše. Znači, desi se zločin i onda se tokom romana traga za ubicom. Odnosno, za ‘batlerom’“, našalio se Bajić.

I u novom romanu „Umri, ljubavi!“ glavni lik je inspektor Nikola Liman, koji rešava ubistvo jako zgodnog Olivera Dilbera, koga žene obožavaju a ni on nije imun na njih. Čak ih previše voli, dodaje pisac.



„Liman, inspektor beogradske policije je moj stalni lik, kojeg sam malo romantizovao. On je moj heroj, moj Herkul Poaro, Šerlok Holms, mada najviše podseća na Filipa Marloa, pošto i on ima problema sa ženama. Kriminalističke priče se uglavnom vrte oko žena pa tako u ovom romanu, sticajem okolnosti, Oliver Dilber bude ubijen baš prilikom probe venčanice svoje neveste, dok ju je čekao u salonu. Osumnjičeno je šest žena koje su se tamo zatekle. Kroz roman se saznaju detalji njegovog života, kao i drugih žena sa kojima je bio. Da li je neka od njih ubica ili je neko treći umešao prste, treba da otkrije inspektor Liman, koji je upravo izašao iz bračnog brodoloma koji je na njega ostavilo dubok trag. Stvari se dodatno komplikuju kada se ispostavi da je žena sa kojom je trenutno u vezi, sposobna i lepa advokatica, jedna od osumnjičenih ubica Dilbera. I šta sada Liman da uradi, da li da sledi ljubav ili da traga za istinom po cenu da izgubi ljubav. To su teme koje me zanimaju, i pokušao sam da uklopim kroz knjigu ‘Umri, ljubavi!’“, ispričao nam je Đorđe Bajić.

Na naše pitanje šta bi izabrao van korica ovih knjiga – ljubav ili istinu, odgovara:

„Ljubav prema istini. Svako mora da nađe u sebi taj odgovor.“

Kako je tvorac izuzetno filmičnih romana, za očekivanje je da neko njegovo delo vidimo na velikom platnu ili kao televizijski serijal.

„Kada pišem, zamišljam film, i romanima sam spojio svoje dve ljubavi – ljubavi prema književnosti i filmu. Istina je da se krećem u filmskim krugovima i možda bi izgledalo da je to već trebalo da se desi, ali nije. Bilo je nekih pokušaja ali nije se ostvarilo, čekam na pravu ponudu“, zaključio je Đorđe Bajić.

Zanimljivo je da su Đorđu Bajiću ovog Petrovdana izašle dve knjige iz štampe. Pored „Umri, ljubavi!“, pred čitaociima je i „Kritički vodič kroz srpski film, 2018–2022“, koju je uradio sa Zoranom Jankovićem i čija je prva promocija bila u okviru 5. Somborskog festivala.

„Pokrili smo pet godina srpskog filma, 85 ostvarenja dugometražnih i igranih filmova, podaci o njima, kako su primljeni u zemlji i inostranstvu, a tu su i naši kritički ostvrti. Ivan Velisavljević sa kojim smo uradili prethodnu knjigu ’Kritički vodič kroz srpski film, 2000–2017’, sada je napisao predgovor. To je nešto čemu smo posvećeni godinama i osim za stručnu javnost, mislim da je zanimljivo i važno štivo za sve ljubitelje domaće kinematografije“, rekao je Bajić.

Autor: Suzana Sudar
Izvor: nova.rs