Duelovanje: „Me'med, crvena bandana i pahuljica“

Mnogo mi je drago što je baš Katarina Ristić bila moj „partner in crime“ u ovom duelovanju. Ovo naše prvo prvo duelovanje, iznenadilo me je. S obzirom na to da nam se ukusi poklapaju u većini slučajeva nisam mislila da će nam se utisci o ovoj knjizi toliko razilaziti. Ipak, duelovanja zato i postoje, a i bilo bi dosadno da svi imamo potpuno isti doživljaj neke knjige. (Silvija Mitrović)

Za koga je ova knjiga?

Katarina: Za sve one koji bi da utonu u neko setno osećanje... rastuže se... Ne za one koji će kao ja pomisliti da ovo Memed ima neke veze s Jovanom Memedovićem, a bandana je marama – nema hvala bogu nikakve veze s crvenim ban...

Silvija: Za sve ljubitelje lepe, savremene književnosti , kao i za sve one koji žive van svoje rodne grude, tamo negde daleko u tudjem svetu gde svoje uspomene pokušavaju praviti ispočetka.

Moj globalni utisak o radnji

Katarina: Pahuljica zvuči poetično i ovo je stvarno i jedna lepa ljubavna priča, ljubav prema sinu, voljenoj ženi. Šteta je samo što autor na više mesta srozava svoje pisanje na nivo ratnog pamfletiste.

Silvija: Radnja knjige je više koncipirana na sećanjima i razmišljanjima našeg naratora o običnim, svakodnevnim crticama iz života. Podeljena je na tri dela: Me'med – život nakon srčanog udara, Crvena bandana – neka vrsta putopisnog dnevnika i lutanje oca i sina po američkim gradovima i pustinjama, i Pahuljica – suočavanje sa bolešću supruge i njenim gubitkom pamćenja nakon moždanog udara.

Moj utisak o završetku knjige

Katarina: Seta. Život prolazi... gasi se.

Silvija: Završetak knjige zamagljen je, zaglavljen negde izmedju sećanja i budućnosti. Ali, put ostaje otvoren, spremni smo za sve što nam život bude servirao. Iskoristi najbolje od onoga što imaš – tako sam ja shvatila poruku na kraju.

Šta mi se dopalo

Katarina: Deo koji je putopis o Arizoni i pustinji. I ponajviše ljubav koju pisac oseća prema svojoj ženi.

Silvija: Dopao mi se stil pisanja, lak, mek, jednostavan. Mehmedinović piše kao što diše, prirodno i nesputano. Ne podilazi čitaocu, ne ulepšava već piše iskreno o onome čega se plaši i šta ga boli, onako kako jeste, kako oseća, a to ume posebno da šarmira.

Šta mi se nije dopalo

Katarina: Nigde u knjizi se ne može zaključiti da je rat zlo, nepravedno igranje sudbinama običnih ljudi... Besmisao! Samo dosadno i perfidno, u tek ponekoj provučenoj rečenici, izigravanje žrtve.

Silvija: Ne mogu izdvojiti ništa što mi se nije dopalo. U jednom momentu sam pomislila: dva udara, moždani i srčani, u tako maloj porodici je previše. Ali onda se setih da je u pitanju autibiografsko delo, a znamo već kako život može biti surov.

Moj utisak o junacima

Katarina: Mislim da je Sanja odnela pobedu. Moram ovaj citat da podelim: „Bolje bi bilo da se, recimo, zovem Višnja. Ili Dunja. Od svih voćki najlepše žensko ime je Dunja... Nemoj se smijati. Ja mislim da je to vrlina. Ljudi lako gube interes, jedni druge tretiraju kao novotariju i zasite ih se brzo. Ja sam odana svome filmu. Ja sam vjerna svojim izborima.“

Silvija: Nakon Semezdinovog udara kristališe se odnos izmedju oca i sina koji je sada istih godina kao otac, u vreme kad su tek doselili u SAD. Ali uloge kao da su izmenjene jer, sin je taj koji svoja osećanja ne pokazuje i filtrira ih kroz česte, usamljene boravke u pustinji gde fotografiše prizore noćnog neba. Otac sa druge strane često iskazuje svoja osećanja, krivi sebe što nije ranije izvukao sina iz okupiranog Sarajeva i sprečio traume koje su očigledno ostavile posledice. Zanimljivo mi je i to da je Harun pre ove knjige bio takodje lik u Jergovićevoj knjizi „Sarajevski Marlboro“. I na kraju, sjajan lik je i Semezdinova Pahuljica, koju čak ni gubitak pamćenja nakon moždanog udara ne sprečava da bude duhovita, nasmejana i beskrajno voljena žena.

Da li bi ova knjiga mogla da postane film?

Katarina: Ne znam koliko bi se dobro ova priča prenela na film, ovo je knjiga sećanja.

Silvija: Mislim da bi se uz dobrog scenaristu i reditelja mogao napraviti film na temu šta napravi srčani udar u pedesetoj godini života, i kako on menja osobu. Izazov bi bio dočarati na ekranu tužnu usamljenost likova koja se sve vreme oseti, bez obzira što su zajedno i što se vole, oni su izmešteni iz zemlje u kojoj su njihove uspomene za koje se Semezdin grčevito drži. Za ulogu Semezdinove Pahuljice idealna bi bila (meni nekako pahuljičasta) glumica Branka Katić, a reditelj bi morao biti čovek sa dušom, balkanskom (bosanskom).

Moja omiljena rečenica

Katarina: „Nekako je nepristojno umrijeti u jesen. Kič je umirati u jesen, kad i sve drugo. S lišćem.“

„I mislim, ne umire ona, jer kad umiru, ljudi više nemaju snove!“

Silvija: „Svi drugi organi su mogli odustati, ali srce je bilo neupitno, ono je tu, mislio sam, da bi za mene kucalo, upravo onoliko dugo koliko treba."

„Monarh leptir migrira iz Meksika u Kanadu i vraća se nazad, ali ta migracija traje četiri generacije. Prva generacija se iz Meksika seli u Teksas, treća se rađa u Kanadi. Unuk leptir i djed prožive svoje kratke živote u različitim državama. Tako i mi što se rađamo na Balkanu.“

„Dva sata kasnije nazvala je da kaže: ʼOpeglala sam sve tvoje majice, i poljubila sam svaku.ʼ I evo, ne prestajem misliti o tim poljupcima, kao da me stotinu mačića svojim šapicama golica u duši.“

Pročitajte ovu knjigu ako vam se svideo roman…

Katarina: Možda me ponešto podseća na „Ordesu“ Manuela Vilasa koji se seća svojih roditelja. Naravno, ne očukujte baš isto jer „Ordesa“ je lepa književnost, ovo su ipak samo lepa prisećanja jednog novinara.

Silvija: Na pojedinim mestima knjiga me je podsetila na „Dnevnik jednog nomada“ Bekima Sejranovića. Delom zbog načina pisanja, mada je Semezdinov ton blaži i mekši, delom zbog njihovog sličnog osećanja usamljenosti i nepripadanja niti jednoj naciji. U obe knjige veoma je prisutna i ljubav prema književnosti i pominjanje knjiga i autora koj su obeležili njihov život na neki način.

Presuda

Katarina: Zanimljivo za čitanje. Naravno, ako vas određene stvari ne nerviraju. Mene, da! Ipak će gospodin Sem tek u narednoj inkarnaciji (možda) uspeti da napiše roman roman nalik romanu njegovog „poznanika i kolege pesnika“ koga proziva u knjizi. Ako mi ne verujete – pročitajte!

Silvija: U ovoj knjizi naći ćete onu vrstu usamljenosti koju osećaju ljudi koji se, živeći u nekim Amerikama suoče sa strahom od umiranja u tuđini. A Semezdinov strah je još veći da će posredstvom lekova koji „popravljaju“ srce početi da zaboravlja uspomene, jer šta je čovek bez njih do prazan list papira... Njegovo suočavanje sa bolešću voljene žene i potreba da nežno o njoj brine kao o detetu, dotaći će svačije srce. Napisavši ovu dnevničku prozu sa namerom da je Harun jednog dana pročita, Semezdin nam je pokazao o kakvom autoru i pre svega o kakvom čoveku je reč.

Autori: Silvija Mitrović, Katarina Ristić
Izvor: Delfi Kutak