Duševne bolesti u književnosti

U književnosti je tema duševnih bolesti obrađivana na najrazličitije načine. Neki romani su duševne bolesti i njihovo lečenje prikazivali grubo, u negativnom svetlu. U drugima su oslikavani autentično i sa saosećanjem, iako su nehotice otkrivali koliko neupućeno i bezdušno društvo i bliski ljudi obolelih mogu biti (a nažalost i stvarni život nalikuje tome).



Jedan od takvih primera je „Žuti tapet“ (1892) autorke Šarlot Perkins Gilman. U ovoj noveli imamo uvid u um naratora, žene koja pati od postporođajne depresije i lečenja koje joj je prepisano, putem niza dnevničkih unosa u kojima pripoveda u prvom licu. Kako pripovedanje teče, tako se stanje junakinje pogoršava, dok istovremeno njenu bolest banalizuju oni koji je okružuju, uključujući i rođenog muža Džona, koji je takođe njen lekar.

U noveli, Džon prepisuje bolesnici ono što naziva „odmaranjem“ – što u principu podrazumeva da ne radi apsolutno ništa dok bolest ne prođe sama od sebe. On takođe odbacuje njenu zabrinutost o stanju u kom se nalazi, nazivajući je „prolaznom živčanom klonulosti“, upoređujući njeno duševno stanje sa prolaznom fazom iz koje prosto treba da odluči da se trgne.

Decenijama kasnije, junaci „Staklenog zvona“ Silvije Plat na sličan način će se suočiti sa preteranim uprošćavanjem onoga što podrazumeva borbu sa duševnim boljkama, što se najbolje ogleda u gospođi Grinvud, majci glavne junakinje Ester Grinvud.

Nakon bolne, neuspešne šok-terapije, Ester govori majci da bi želela da prestane da ide kod svog prvog psihijatra, doktora Gordona. Na to joj majka odgovara: „Znala sam ja da moje srce nije takvo… Znala sam da ćeš odlučiti da ti opet bude dobro“. Nalik Džonu iz „Žutog tapeta“, gospođa Grinvud banalizuje Esterino stanje i kao da je krivi za to, kao da je patnja njen svesni izbor.

Nažalost, takvi stavovi nas okružuju decenijama. Oni koji nisu dovoljno upućeni teško razumeju i zastrašeni su duševnim bolestima, za razliku od fizičkih zdravstvenih problema, gde su simptomi vidljiviji i možda „jednostavniji da se izleče“.

Još jedan često pominjan aspekt u književnosti bile bi nehumane opcije lečenja, poput toga kako se šok-terapija koristi kao prvi izbor u lečenju široke lepeze duševnih bolesti. Neselektivna upotreba ekstremnih rešenja ukazuju na nedostatak saosećajnosti u društvu prema pojedincima koji se bore sa duševnim bolestima u stvarnom životu. Često, u stvarnom životu, nedostatak razumevanja prema duševnim bolestima dovodi do posramljivanja, odbacivanja, pa čak i do izbegavanja.

U romanu „Let iznad kukavičjeg gnezda“ Kena Kizija, pacijenti u psihijatrijskoj ustanovi su podvrgnuti bolnim šok-terapijama bez obzira na to koju dijagnozu imaju. Pacijente kontrolišu uterivanjem straha i ophode se prema njima bez poštovanja.

A tu su, takođe, i oni koji duševne bolesti opisuju kao neka stvorenja, poput engleskog pisca Samjuela Džonsona i ser Vinstona Čerčila, koji je svoju depresiju poredio sa crnim psom. U romanu „Slika Dorijana Greja“ Oskara Vajlda, duševni poremećaji su prikazani u vidu zastrašujućeg i ružnog portreta.

Radnja romana se vrti oko Dorijana Greja, glavnog junaka čije se ime nalazi u naslovu, i postepenog pogoršanja njegovog duševnog stanja (što nije izričito naglašeno, ali brojne analize ovog dela glavnom junaku pripisuju narcisoidan poremećaj ličnosti).

Kroz ceo roman, fizički izgled Dorijana Greja se ne menja, ali njegovo unutarnje stanje, koje se odražava na njegovom portretu, doživljava promene. S vremenom će se portret pretvoriti u užasnu, monstruoznu verziju junaka, što će parirati njegovom duševnom stanju.

U realističnijem prikazu ove teme, u „Staklenom zvonu“, Badi Vilard, Esterin momak sa studija, indirektno ispoljava svoje gnušenje prema njoj, nakon što sazna za njeno psihičko stanje i da je provela neko vreme u psihijatrijskoj ustanovi. Uprkos tome što je oduvek želeo da oženi Ester, naposletku joj govori: „Pitam se, Ester, za koga ćeš se sada udati?“, implicirajući kako je sada nepoželjna zbog svog psihičkog zdravlja.

Ironično, Ester je tada izlečena, a Badi je proveo duži period u bolnici zbog tuberkuloze. Ali, nažalost, stigma usled mentalnih poremećaja i dalje je na snazi – telesna oboljenja izazivaju sažaljenje, dok se duševna i dalje smatraju nepoželjnim.

Iako u današnje vreme stigmatizacija i diskriminacija slabe, još uvek ima mnogo toga što bi se dalo učiniti kako bi se podržali pojedinci koji pate od duševnih oboljenja. I upravo se iz književnih prikaza psihičkih oboljenja može mnogo naučiti, koliko god ekstremno oni možda izgledali. Bilo kako bilo, nadamo se da će čovečanstvo nastaviti da se menja na bolje, da ćemo naučiti da budemo ljubazniji i da počnemo da prihvatamo sebe i ljude oko nas, sa svim nedostacima.

Autor: National Reading Movement & National Library Board
Izvor: medium.com
Prevod: Aleksandra Branković
Foto: Unsplash