Dve knjige o Mocartu za decu (i ostale) autora Zorana Milekića i Hosea Morana

U današnje doba visokih tehnologija i veštačke pameti, koje prati paradoks sve češće elementrane nepismenosti dece ali i mnogih odraslih ljudi, za sve uzraste poučno je čitanje životopisa poznatih ličnosti pogotovo ako je njihov genij blesnuo u ranom detinjstvu. Idealan primer je austrijski kompozitor i pijanista Volfgang Amadeus Mocart (1756–1791), koji se smatra jednim od najuticajnijih i najznačajnjih umetnika u svetskoj istoriji muzike.



Nedavno je izdavačka kuća Laguna objavila knjigu domaćeg pisca Zorana Milekića „Mocart i Linli: Firentinsko prijateljstvo“. Roman govori o susretu u Firenci dvojice mladih, genijalnih muzičara Volfganga Amadeusa Mocarta i engleskog violiniste Tomasa Linlija. Vršnjaci, u rodnim zemljama dokazano veliki talenti, sličnih sudbina, imali su više zajedničkih koncerata na oduševljenje publike dok su se školovali u Italiji. Spojili su ih italijanski violinista, kompozitor i muzički pedagog Pjetro Nardini (1722–1793) i visoki poetski krugovi firentinskog plemstva. Iz tog poznanstva rodilo se veliko prijateljtvo u kome su delili sve ono što su im uskraćivale karijere profesionalnih muzičara – igre na otvorenom, zajedničke avanture, prve ljubavi… I nikada se više nisu sreli, ali su ostali u kontaktu, a Mocart je svom prijatelju, prerano preminulom, osam godina kasnije, posvetio svoju herojsku dramu iz 1773. godine „Tamos, kralj Egipta“.

Mocart je rođen u Salcburgu, kao najmlađe i uz sestru Nanerl, takođe talentovanu pijanistkinju, jedino preživelo od sedmoro dece u porodici. Imao je 13 godina kad je sa ocem Leopoldom, koji je imao presudan uticaj na njegov život i stvaralaštvo, otputovao u Italiju nakon što ga je tadašnji princ-nadbiskup Salcburga imenovao za orguljaša sa platom. Osim Firence, njihovo putovanje obuhvatilo je Rim, Bolonju, Milano, Napulj i Veneciju.

Zahvaljujući genijalnosti, Mocart je u Bolonji primljen na tamošnjoj akademiji, u to vreme najprestižnijem muzičkom centru na svetu, iako je donji prag za upis bio 20 godina. U Milanu je dobio i prvu narudžbinu za operu „Matridat, car Ponta“. Imala je tri čina, premijerno je izvedena pre nego što je napunio 15 godina uz još 20 uzastopnih večernjih izvođenja. Rim je zadivio kad je posle slušanja u Sikstinskoj kapeli čuvene kompozicije „Mizerere“, čije je notno beleženje na papiru tada bilo strogo zabranjeno, bez greške izveo ovu muzičku obradu Pedesetog psalma italijanskog kompozitora Gregorija Alegrija (1582–1652) nastalu oko 1630. godine, u vreme pape Urbana Osmog specijalno za kućnu kapelu Papske palate u Vatikanu.

Iako knjiga Zorana Milekića, sa ilustracijama Marine Veselinović, donosi uvid u Mocartov lični, porodični i kompozitorski život, njeno težište je na Mocartovoj pijanističkoj karijeri u ranim godinama i firentinskim prijateljstvom sa Tomasom Linlijem u centru. Kompletan, sažet Mocartov životopis nalazi se u drugoj, takođe Laguninoj knjizi „Mocart – muzički genije“ španskog pisca Hosea Morana sa ilustracijama Karmen Gere. Reč je o delu Moranovog serijala Mini biografije u kome je Laguna objavila i njegove knjige o Kleopatri, poslednjoj egipatskoj kraljici, i Leonardu da Vinčiju, poslednjem renesansnom geniju.

Mocart je poznat kao jedan od najneverovatnijih talenata u istoriji. Neki misle da je ovaplođenje muzike. Mocart je, takoreći, disao muziku. Nosio ju je u sebi… Njegove kompozicije nikada ne izlaze iz mode. Slušaju se u koncertnim dvoranama, kod kuće i na ulicama svih svetskih gradova u izvedbi uličnih muzičara i dan-danas. A nosači zvuka sa njegovom muzikom ne prestaju da se prodaju. Mocartova muzika korišćena je u više od hiljadu filmova, a među njima su i „Betmen“, „Moja Afrika“, „Romeo i Julija“, „Nemoguća misija“, „Zelena karta“, „Orkanski visovi“, „Trumanov šou“, „DŽ. F. K.“, „Babetina gozba“, „Lovac na jelene“, ističe Moran u prvom poglavlju ove fascinantne i detaljne Mocartove biografije u koju je na 32 strane stalo sve što treba znati o ovom muzičkom čudu – od podataka o njegovoj porodici, kompozitorskoj i pijanističkoj karijeri, navikama, karakteru i svakodnevnom životu, putovanjima, delima, mistifikovanoj, preranoj smrti u 35. godini i kraju u bečkoj zajedničkoj grobnici.

Moran nije izostavio ni legende, a ni neke istorijske zablude o Mocartovom životu i delu kakve je, između ostalih, priča o njegovom suparništvu sa italijanskim kompozitorom Antonijom Salijerijem (1750–1825). Ona je ovekovečena i u čuvenom filmu „Amadeus“ češko-američkog reditelja, scenariste, glumca i oskarovca Jana Tomaša Miloša Formana (1932–2018), za koji se našlo mesta u ovoj Moranovoj knjizi, uključuju ći i poglavlje o Mocartovom zaveštanju, iz kog saznajemo da je radio 18 sati dnevno, ostavio iza sebe više od 626 muzičkih dela, bio virtuoz ne samo na klaviru nego i kao orguljaš, violinista i dirigent.

Nije izostala ni priča o „Mocartovom efektu“ – čudesnom uticaju njegove muzike na slušaoce za koji naučnici još nemaju pravi odgovor, ali pouzdano tvrde da „kod dece, dok su u majčinom stomaku, podstiče razvoj veština pamćenja, pažnje, rasuđivanja i planiranja, kao i rast biljaka i životnja“. Operski pevači i danas koriste Mocartovu muziku kao provereni „lek“ za glasne žice, a ona je nezamenjiva i kao pomoć u jačanju pamćenja i koristi se kao metod i u radu sa glumcima i drugim scenskim umetnicima. Jednom rečju – Volfgang Amadeus Mocart je zakon za sve!

Autor: Jelena Tasić
Izvor: Danas