Džek Ferveder na „tajnoj misiji uništenja Aušvica“

Razgovarali smo sa Džekom Fervederom o njegovoj knjizi „Dobrovoljac“ koja govori o Poljaku koji je dobrovoljno pristao da ode u Aušvic kako bi iznutra stvorio pokret otpora.



Ovo je priča o Vitoldu Pileckom, poljskom vojniku koji je tokom Drugog svetskog rata dobrovoljno postao zatvorenik u Aušvicu, najvećem nacističkom logoru.

Bio je to čovek koji je ukrao arhitektonske crteže gasnih komora i prokrijumčario ih van logora. Ukrao je radio i koristio ga da Morzeovom azbukom izveštava o broju mrtvih u Aušvicu. Organizovao je neka od najspektakularnijih bekstava iz logora uprkos ogromnom riziku za sve koji su učestvovali u bekstvu.

Reč je o istinitoj priči i Ferveder je proveo godine izučavajući je. Knjiga se zove „Dobrovoljac: Jedan čovek, armija ilegale i tajna misija uništenja Aušvica“. Autor je otkrio tajne izveštaje Pileckog u arhivama u Londonu.

Pilecki je živeo povučenim životom u istočnoj Poljskoj. Odgajao je dvoje dece i uzgajao polje deteline, pomagao je lokalnim farmerima. Rat je sve to promenio.

Poljski pokret otpora je 1940. godine saznao šta se dešava u Aušvicu i bile su im potrebne informacije iznutra. Zato je Pilecki dozvolio da ga uhapse tokom racije u Varšavi.

Pilecki je došao u logor sa idejom da iznutra stvori pokret otpora. Uslovi su bili takvi da je to bilo nemoguće bez pomoći spolja. Zato je počeo da skuplja informacije i da ih šalje van logora. Samo po sebi to je bilo veliki izazov jer kako da sakupite podatke i da ih nekako prokrijumčarite van logora pored svih tih stražara? Bekstvo nije dolazilo u obzir, bilo je previše opasno. Sve vreme su ih posmatrali. Ali je primetio da su s vremena na vreme neki zatvorenici puštani ako bi njihove porodice platile veću sumu. Tako je poslao svoju prvu poruku van logora.

I to je veoma važna stvar o Pileckom – bio je u najgorem logoru na svetu i slao je podatke o tome šta se dešava Amerikancima i Britancima, ali oni nisu ništa uradili, zar ne?

Upravo tako. U prvom izveštaju koji im je poslao je napisao da, za ljubav božju, bombarduju logor. Čak i da svi koji su unutra poginu, biće vredno toga. Napisao je to u oktobru 1940. godine. To su pročitali komandanti Alijanse. Bilo je to tri godine pre nego što su javno priznali postojanje logora kao mesta užasnih brutalnosti.



Znači, znali su.

Znali su da je to mesto koje treba da napadnu i mislim da je to jedan od najvećih „šta bi bilo kad bi bilo“ trenutaka u istoriji. To je bilo pre svega čemu je Pilecki bio svedok, eksperimenata sa gasom i masovnih ubistava. Da su Saveznici napali tada, Aušvic se ne bi ni dogodio.

On je bio u logoru skoro tri godine. Bio je jedan od prvih zatvorenika i posmatrao je užasnu transformaciju logora.

Verovatno će mnogima, kao što je i meni samom, biti iznenađenje da čuju da Aušvic nije odmah bio logor smrti za evropske Jevreje, da je prolazio kroz promene dok nije postao to po čemu ga pamtimo. Počelo je, pre svega, smišljanjem kako da pobiju bolesne zatvorenike koje su nacisti smatrali beskorisnim, a zatim i pristizanjem jevrejskih porodica 1942. godine. Nije odmah bilo jasno u kom pravcu su krenuli nacisti, ni sami to nisu znali. Ali je Pilecki uvek bio korak ispred njih i shvatao kako da šalje izveštaje napolje. Bio je jedan od najvećih detektiva Drugog svetskog rata, neprestano iskazujući neverovatnu genijalnost i kreativnost u osujećivanju planova nacista. Davao je sve od sebe da svet sazna šta se dešava u logoru. Deo priče koju donosim u ovoj knjizi vezan je za to zašto ga svet nije slušao.

Na kraju su Pileckog mučili i ubili komunisti 1948. godine i njegova priča je zaboravljena. Bio je žrtva drugog režima. Tužno je kada znate kako mu se završio život, a vi ste napisali da je umro sa verovanjem da nije uspeo da dostavi poruku.

Bio sam iznenađen osećajem krivice koju je nosio Pilecki, kako u logoru tako i nakon izlaska. Pomislili biste da je čovek koji je toliko energije potrošio da informiše svet o dešavanjima u Aušvicu uspeo da razvije osećaj da je uradio sve što je mogao. Ali to nije bio slučaj. Mislim da se borio sa nekom vrstom „krivice preživelog“, a zatim je učestvovao u Varšavskom ustanku i kasnije se borio protiv komunista. Ali gotovo da nije bilo dana u kome nije pisao o Aušvicu pokušavajući da shvati to iskustvo.

Takođe mislim da mu je ta zbunjenost otežala povratak i povezivanje sa prethodnim životom. Nije uspevao da se poveže sa svojom porodicom nakon rata. Postoji upečatljiva scena koju sam opisao u knjizi – negde odmah nakon povratka kući, ćerka je primetila da Pilecki nešto skriva u džepu. Bila je to korica hleba jer je toliko živo u njemu bilo sećanje na glad u logoru da je uvek sa sobom nosio koricu hleba.

Ovo je još jedan primer zaboravljanja i ignorisanja istorije Holokausta. U 2018. godini je sprovedeno istraživanje i 41% Amerikanaca (a čak 66% milenijalaca) ne zna šta je bio Aušvic. Šta nam ova priča koju ste napisali poručuje?

Mislim da nam njegovo iskustvo poručuje koliko je teško shvatiti šta su nacisti radili. Kada je Pilecki prvi put svedočio stvarima koje su se dešavale u logoru, nije mogao da shvati šta se događa. Sama ideja o industrijalizovanom masovnom ubijanju ljudi je i danas nepojmljiva. Sada imamo istorijske dokumente na raspolaganju. Za mene je jedna od poruka koje sam pronašao ta potreba da pokušamo da shvatimo šta se dešava u ratovima, da razumemo užase koji se događaju oko nas. To dugujemo onima koji su umrli tokom Holokausta – ne radi se samo o tome da nikada ne zaboravimo, već mislim da je važno da se trudimo da uvek budemo na oprezu.

Izvor: npr.org
Prevod: Dragan Matković
Foto: Barney Jones