„Džentlmen u Moskvi“ ‒ grof postaje konobar u romanu o sovjetskoj nadmoći

Iza vrata luksuznog hotela „Metropol“ leži Pozorišni trg i ostatak Moskve, a van gradskih zidina leži burno prostranstvo Rusije iz dvadesetog veka. Godina 1922. dobar je početak za ruski ep, ali u svom prepredenom i nagrađivanom drugom romanu, Ejmor Touls zanemaruje opise ledenih puteva i zimskih vikendica, već se povlači u topao hotelski lobi. „Metropol“, sa svojim običajima i rutinama, svet je za sebe.

Godinama se njegov cvećar pridržavao koda ljubaznog društva i znao je „koje cveće da pošalje kada neko kasni; kada je neko progovorio pre reda.“ Berbernica je ostala neka vrsta Švajcarske, „zemlja optimizma, preciznosti i političke neutralnosti“. I dok se postrevolucionarna oskudica polako nameće, glavni kuvar luksuznog „Bojarski“ restorana čini čuda sa kukuruzom, karfiolom i kupusom, dok bar „Šaljapin“ nudi svetlost sveća i mračne uglove kako bi igrači Boljšoj teatra mogli da popiju piće posle predstave. U lobiju, političari šapuću, a filmske starlete lepršaju okolo, vodeći na lancu neposlušne borzoje.

Toulsov roman govori o više teških decenija, ali nijedan boljševik, staljinista ili birokrata ne može da pomrači život u „Metropolu“; Drugi svetski rat samo nakratko donosi pauzu. Veliki hotel je večan, a naviranje u talasima pojedinaca i ideja u njegove salone i balske dvorane neophodnost su za jednog dugovečnog stanara. Nije ga teško primetiti: on sprovodi čitav niz rituala, doteruje se i večera, razgovara i pije viski, pre nego što se svake večeri popne u svoju sobu na šestom spratu, u kojoj jedva da ima dovoljno mesta za sto Luj XVI i lampe od slonovače.

Grof Aleksander Iljič Rostov – član Džokejskog kluba i strastveni lovac – već je bio udobno smešten u luksuznom apartmanu 317 kada su ga zbog pesme koju je napisao osudili na kućni zatvor 1922. godine.  Izbegao je metak u čelo ili izgnanstvo u Sibir zato što je bio heroj pre revolucije, ali su ga nasilno smestili u zabačenu i prašnjavu sobicu nedostojnu njegovog porekla i statusa. Međutim, Rostov je optimista: prenatrpana soba će ga makar držati dalje od boljševika sa nižih spratova gde kuckaju direktive na pisaćim mašinama.

Rostov je esteta, intelektualac koji zadržava svoju odlučnost priklanjajući se praktičnom poslu. Čak i uz njegove namere, zidovi počinju da se zatvaraju. Dok se penje 110 stepenica do svoje sobe, ne može da dočeka da se ponovo spusti niz njih; na početku zatvora osetio je da mu „preti dosada – ta zastrašujuća kaljuga ljudskih emocija.“

Šta da radi kulturan muškarac? Samoubistvo je očigledan izbor. Ali „Metropol“ ne želi da ga prosto pusti da skoči sa krova. Touls ima edukativnu šemu za svog protagonistu: ako hotel sadrži svet, Touls marljivo nudi zadovoljstva i lekcije, sobu po sobu, dok ponovorođeni Rostov svedoči svom dobu.

Šta se dešava sa Rusijom koja se prostire napolju? Kada prestane sa šetnjom po spratu, Rostovljev nervozni prijatelj, Miška, priča o borbama protiv cenzure i nagoveštava da je možda dobro što je Rostov zatvoren, govoreći da je jedan od najvećih doprinosa zemlje (makar jedno od njih) uništenje: „Jer kao ljudi, mi Rusi smo se dokazali da smo neobično spremni da uništimo ono što smo stvorili“.

Miška je jedan od brojnih sporednih likova koji govore o stanju u Rusiji i menja Rostovljev statični život. Amerikanci proleću, ostavljaju slatkiše, cigarete i prilike. Najvažnije je upoznavanje sa malom devojčicom po imenu Nina, koja poseduje radoznalost i glavni ključ koji joj dopušta da uđe u bilo koju sobu. Rostov se i dalje susreće sa istorijom ‒ nazdravlja sa stranim diplomatama i diskutuje o filmovima sa predstavnicima Kremlja. Pojavljuje se i Hruščov.

 Ali drugovi moraju da rade, tako da džentlmen postaje konobar. Koliko je važna dobra usluga? Čak i kao dete na imanju u Njižnjem Novgorodu, razumeo je moć mesta za sedenje: „U stvari, da Paris nije sedeo pored Jelene na Menelajevom dvoru, Trojanski rat nikada ne bi izbio“. U doba kada mora da žonglira između članova partije, to je veština koju Rostov može ponovo da iskoristi. Pravi maniri, naglašava, uvek imaju svoje mesto. „Je li za banket stvarno neophodna sprava za serviranje šparoga? “ „Da li je orkestru stvarno neophodan fagot?“, odgovara Rostov.

Touls je majstor. Izveo je divan trik za završnicu romana, i izvrsno je izabrao teme koje teku dublje od prostog sociopolitičkog komentara: roditeljska dužnost, prijateljstvo, ljubav, poziv domovine. Ljudska bića, nakon svega, „ne zaslužuju samo naše usluge već i protivusluge“ – čak i oni iz dokonijih klasa. Ko će spasiti Rostova od državnih upada ako ne krojačice, kuvari, šankeri ili portiri? Touls sjajno transformiše ove sporedne junake, tokom decenija, u poverenike, jednake i konačno, prijatelje. Okružen njima, a uprkos doživotnom pritvoru među kitnjastim zidovima hotela, Rostov postaje najsrećniji čovek u Rusiji.

Grofa su užasno zamarale političke priče bilo kakve vrste.Boljševici su dosadni, odlaze na svoje komitete i kongrese „podnesu žalbe i uopšte dižu glas zbog najstarijih problema na svetu u njihovom najnovijem izdanju“.  Ali se čak i sivi sovjetski svet topi unutar zlatne toplote „Metropola“. Transformacija je ono što je važno. Rostovljeve bitke su manje političke, a više se tiču borbe protiv bilo kakvog postepenog umanjenja zadovoljstva.
 
U jednom trenutku saznaje da postoje vinske liste, spomenik privilegije plemstva, toliko protivne idealima revolucijie. Zato je 100.000 boca u podrumu „Metropola“ ostalo bez oznaka, verovatno zato da bi sve bile jednake. Nema veze. Naš džentlmen će preći preko toga. Dole, u podrumu, njegovi talentovani prsti i dalje mogu da osete išarane ivice posebno važne boce „Châteauneuf-du-Pape.“
 
Izvor: nytimes.com
Prevod: Miloš Vulikić