Epizodisti u životu, junaci u pričama – prikaz knjige „Epizodisti i junaci“ Vladislave Vojnović

Zbirka priča se na širokom književnom polju još jednom pokazuje kao najpogodnija za nove eksperimente, pa tako i za poigravanje žanrovskim pravilima, ali se ističe i kao najjasniji katalizator kvalitetnog pisca i stvaralaštva.

Pisac koji odluči da svoju knjigu sastavi od različitih tekstova koje povezuje jedino to što se mogu okarakterisati kao (kratke) priče često je suočen sa rizikom da mu delo ne dopre do velikog broja čitalaca, tim pre što takva knjiga nije zaokružena niti jedinstvena celina (za razliku od romana), nego u svakom narednom tekstu sledi susret sa potpuno novim svetom, novim likovima, novim događajima, pa otuda postoji i opasnost da prethodna priča bude zaboravljena već nakon prvih rečenica naredne priče.

I upravo su zbog toga mnogi pisci pribegavali raznim rešenjima ne bi li kod čitalaca stvorili utisak da i zbirka potpuno različitih tekstova može biti doživljena kao jedinistveno i neraskidivo delo, a ne samo kao slučajno sakupljene i haotično poređane priče koje su se tu našle jer nisu, na primer, bile objavljene u nekoj drugoj knjizi.

Stoga se ono poigravanje žanrovskim pravilima najjasnije odrazilo na zbirke čiji su tekstovi međusobno tematski povezani i gde se likovi ponavljaju iz priče u priču, pa su ponekad i književni kritičari bili pred takvim delima u nedoumici da li da ih smatraju zbirkama sastavljenim od kraćih priča ili da ih tumače kao romane sastavljene od dužih poglavlja.

Načinivši svoju zbirku priča, naslovljenu kao „Epizodisti i junaci“, Vladislava Vojnović izabrala je svojevrsno srednje rešenje, pa je kroz jedanaest različitih priča, čije radnje međusobno nisu povezane, ipak uspela da stvori jedan zaokružen krug književnih likova, ali tako da glavni lik jedne priče bude u nekoj drugoj priči samo spomenut ili se na trenutak pojavi (moglo bi se to uporediti sa pojmom cameo u filmskoj umetnosti).

Na taj način, sama knjiga ne dozvoljava čitaocu da zaboravi radnju priče koju je već pročitao, jer dovoljno je da se u novoj priči pročita ime na koje smo naišli i u nekoj prethodnoj pa da se bar na trenutak ponovo vratimo u tu priču i da je se prisetimo, tako da se pred našim očima postepeno gradi jedan svet sastavljen od naizgled nepovezanih događaja i prepun epizodista od kojih je svaki junak u sopstvenoj priči.

Ipak, to poigravanje književnim likovima i njihova šetnja od sporednih do glavnih uloga nije jedini kvalitet zbirke „Epizodisti i junaci“, jer ako zbirka priča uvek jasno pokazuje vrednost književnog stvaralaštva, onda se upravo ova knjiga može uzeti kao dostojan primer kako se od jednog žanra koji možda na prvi pogled i nije prijemčiv široj publici može načiniti delo vrhunskog kvaliteta, pa bi nam priče dugo ostale u sećanju sve i da se njihovi junaci nisu prošetali do druge priče da bi nas, sada kao epizodisti, podsetili na momente kad su bili u prvom planu.

Najzad, naslov zbirke ne treba shvatiti samo doslovce, jer iako mnogi likovi u konkretnim slučajevima jesu u jednoj priči epizodisti a u drugoj glavni junaci, ipak to treba posmatrati u širem kontekstu, u kontekstu jedinstvenog sveta koji je Vladislava Vojnović izgradila pomoću svojih priča, ali i u kontekstu realnog sveta i okruženja, gde smo svi epizodisti u očima drugih epizodista, ali gde upravo svi mi kao epizodisti zajedno stvaramo priče u kojima ima mesta da svako od nas bude junak.

A ako je u stvarnom životu ponekad previše teško da se od epizodiste postane junak, upravo zbog toga i postoji umetnost, gde je moguće da oni koje u neposrednom okruženju nismo ni primećivali izrastu u gorostasne likove od čijih su sudbina načinjena vrhunska dela – ali gde je takođe moguće da i mi sami postanemo junaci neke priče iako smo oduvek mislili da smo u životu samo epizodisti.
 
Autor: Dušan Milijić