Fejsbuk je mašina za manipulaciju

Korisnici društvenih mreža, pa i junakinja moje knjige, kreiraju sebe kao likove romana, režiraju sopstveni život, zamišljaju živote drugih.
 
Re­či Ka­mij Lo­rans u nje­nom no­vom ro­ma­nu „Mo­gla bih to bi­ti ja”, oštre po­put no­ža, nemilosrd­no se­ku dok go­vo­ri o dis­kri­mi­na­ci­ji pre­ma že­na­ma. „Od se­ve­ra do ju­ga, vla­da jed­na te ista dik­ta­tu­ra, bez ob­zi­ra na to da li je fun­da­men­ta­li­stič­ka ili por­no­graf­ska... Že­ne sta­ri­je od 50 go­di­na ne iz­no­se se na pi­ja­cu po­što ni­su pri­klad­ne za upo­tre­bu ko­ju kup­ci ho­će da im na­me­ne”, pi­še ona kroz svo­ju ju­na­kinju Kler Mil­kam, alu­di­ra­ju­ći na či­nje­ni­cu da su že­ne od­vaj­ka­da tre­ti­ra­ne kao objek­ti i na­vo­di pri­me­re Ma­kro­na i nje­go­ve znat­no sta­ri­je su­pru­ge ko­ji iza­zi­va­ju po­do­zre­nje ili Ma­do­ne ko­joj lju­di „za­me­ra­ju da že­li i da­lje da po­sto­ji”. Ne za­bo­ra­vlja da na­po­me­ne da su u Fran­cu­skoj na kra­ju 19. ve­ka u vre­me Uisman­sa, bra­će Gon­kur i „ve­li­kih že­no­mr­za­ca svih fe­la“, ima­li i jed­nog le­ka­ra ko­ji se otvo­re­no za­la­gao da se „is­ko­re­ni ži­vo­tinj­ka sa pun­đom“. 

Ovaj ro­man sti­gao je 8. maja i pred na­šu či­ta­lač­ku pu­bli­ku u iz­da­nju La­gu­ne u pre­vo­du Gor­da­ne Bre­be­ri­ne, a Ka­mij Lo­rans bila je uče­sni­ca „Mo­li­je­ro­vih da­na“, ma­ni­fe­sta­ci­je ko­ju već tradicional­no or­ga­ni­zu­je Fran­cu­ski in­sti­tut. Po­zna­ta fran­cu­ska knji­žev­ni­ca, dobit­ni­ca na­gra­da „Fe­mi­na“ i „Re­no­do“, do sa­da je ob­ja­vi­la 11 ro­ma­na (kod nas su ob­ja­vlje­na još dva: „U tvom za­gr­lja­ju” 2004. i „Ni ti ni ja” 2007), pi­še hro­ni­ke za „Ima­ni­te”, „Mond” i „Li­be­ra­si­on”, i pre­da­je na In­sti­tu­tu po­li­tič­kih na­u­ka u Pa­ri­zu. 

Pr­vi deo va­šeg no­vog ro­ma­na ima na­ziv „Crk­ni da­bog­da”, a va­ša ju­na­ki­nja Kler Mil­kam ka­že da je to je­di­na po­ru­ka ko­ju mu­škar­ci ima­ju za že­ne i da to ni­je me­ta­fo­ra. Ni­je li to ipak ma­lo pre­te­ra­no?

Is­ko­ri­sti­la sam tu fra­zu ko­ju njoj upu­ću­je je­dan mu­ški lik u ro­ma­nu ka­ko bih na­pra­vi­la sim­bo­lič­nu formu­lu mi­zo­gi­ni­je. „Crk­ni da­bog­da, be­ži, ustu­pi me­sto mla­đi­ma, ustu­pi me­sto mu­škar­ci­ma“. Na­rav­no, ne tre­ba to shva­ti­ti do­slov­no, to je sa­mo je­dan simp­tom sek­si­stič­kog na­si­lja, na­ro­či­to pre­ma že­na­ma u iz­ve­snoj do­bi. 

Vaš ro­man je bez sum­nje oštra kri­ti­ka mi­zo­gi­ni­je, ko­ja je čak i da­nas za mno­ga dru­štva nor­mal­na stvar. Ka­ko oce­nju­je­te si­tu­a­ci­ju u Fran­cu­skoj? Po­sto­ji li da­nas po­tre­ba za fe­mi­ni­zmom?

Uvek po­sto­ji po­tre­ba za fe­mi­ni­zmom i to svu­da, sa­mo u raz­li­či­tim ste­pe­ni­ma. U Fran­cu­skoj je neravnoprav­nost po­lo­va i da­lje ve­o­ma ja­ka, ka­ko pro­fe­si­o­nal­na, ta­ko i dru­štve­na, kul­tur­na. Nejednakost kad je reč o ži­vot­noj do­bi, ko­jom se ja do­sta ba­vim u ovom ro­ma­nu, sa­mo je je­dan aspekt te ne­rav­no­prav­no­sti, ali on naj­bo­lje go­vo­ri o to­me da su kroz isto­ri­ju že­ne tre­ti­ra­ne kao objek­ti – objek­ti žud­nje, za­tim rav­no­du­šno­sti i na kra­ju pre­zi­ra. Osnov­na am­bi­ci­ja fe­mi­ni­zma je­ste da se iz­bo­ri da že­ne bu­du su­bjek­ti kao i mu­škar­ci, a ne objek­ti, za šta ih sma­tra­ju ši­rom pla­ne­te.

U uvo­du knji­ge, čak, po­mi­nje­te Ma­kro­na i nje­go­vu su­pru­gu Bri­žit ka­ko bi­ste ilu­stro­va­li te predrasude?

Bri­žit Ma­kron je bi­la iz­lo­že­na pa­kle­nim na­pa­di­ma u me­di­ji­ma zbog raz­li­ke u go­di­na­ma ko­ja po­sto­ji iz­me­đu nje­nog mu­ža i nje. Ono što ja pod­vla­čim je­ste ne­prav­da i ne­do­sta­tak si­me­tri­je: da je slu­čaj obr­nut i da je on sta­ri­ji od nje dva­de­set go­di­na, ni­ko ih ni­ka­da ne bi kri­ti­ko­vao. To bi se sma­tra­lo normal­nim. Ta asi­me­tri­ja je oči­gle­dan znak sek­si­zma i mi­zo­gi­ni­je. Ta dis­kri­mi­na­ci­ja ka­da su go­di­ne u pi­ta­nju za­sni­va se is­klju­či­vo na dru­štve­noj kon­struk­ci­ji u či­joj osno­vi le­ži ar­ha­ič­na pred­ra­su­da. Bri­žit Ma­kron svo­jom vi­dlji­vo­šću do­pri­no­si de­kon­struk­ci­ji te dru­štve­ne pred­ra­su­de i bor­bi pro­tiv nje.

I ka­ko su mu­škar­ci re­a­go­va­li na ovu va­šu knji­gu?

To ne bih zna­la da ka­žem. Koliko muškaraca toliko i reakcija.  

Vaš ro­man je je­dan ra­šo­mon, gde na­la­zi­mo pri­ču u pri­či. Čak se spi­sa­te­lji­ca, autor­ka pr­vog de­la ro­ma­na ko­ja se u dru­gom de­lu po­ja­vlju­je kao na­ra­tor, zo­ve Ka­mij kao i vi. To je igra?  

Od­u­vek sam vo­le­la ro­ma­nesk­ne kon­struk­ci­je tog ti­pa, ro­man u ro­ma­nu, po­put onih ru­skih ba­bu­ški. To je­ste jed­na igra, ako baš ho­će­te, ali ozbilj­na igra ko­ja is­tra­žu­je gra­ni­ce iz­me­đu stvar­no­sti i fik­ci­je. To je i raz­log što se lik iz dru­gog de­la ro­ma­na zo­ve Ka­mij. Da li sam to ja ili je reč o iz­mi­šlje­noj ličnosti? Za­ba­vlja me da pu­stim da za­plo­vi ta mi­ste­ri­ja. Čak je i pre­zi­me ju­na­ki­nje iz pr­vog de­la (Milkam) ana­gram mog ime­na (na fran­cu­skom Ca­mil­le – Mil­le­cam).

Upo­tre­blja­va­te i Fej­sbuk kao ro­ma­nesk­no sred­stvo?

Da, Fej­sbuk nam do­zvo­lja­va da sa­kri­je­mo svoj iden­ti­tet, da la­že­mo, da ma­ni­pu­li­še­mo i svi ko­ri­sni­ci dru­štve­nih mre­ža na ne­ki na­čin is­ko­ri­šća­va­ju tu nje­go­vu ro­ma­nesk­nu moć. Oni se­be kre­i­ra­ju kao likove ro­ma­na, re­ži­ra­ju sop­stve­ni ži­vot, za­mi­šlja­ju ži­vo­te dru­gih, pro­na­la­ze pri­če ma­nje ili vi­še fiktivne. Fej­sbuk je ma­ši­na za iz­mi­šljo­ti­ne, pa ga u tom smi­slu i te ka­ko ko­ri­sti i mo­ja ju­na­ki­nja.

Vo­li­te da pi­še­te o sop­stve­nim is­ku­stvi­ma, ali ta­kvo pi­sa­nje po­ne­kad mo­že bi­ti i opa­sno po vas ili po dru­ge?

Književnost u ko­joj ne ri­zikuju ni pi­sac, ni či­ta­lac, ni­ko­ga ne za­ni­ma. Pi­sa­nje uvek pod­ra­zu­me­va moć da ka­že­mo ne­što o se­bi, o dru­gi­ma. Da­kle, jed­na knji­ga mo­že iza­zva­ti gla­si­ne, ne­pri­jat­no­sti, mo­že da po­vre­di ne­ko­ga. Ali tre­ba ta­ko­đe ima­ti po­ve­re­nja u pi­sca ko­ji me­ri sva­ku reč i ko­ji ono što že­li da ka­že ne­će upo­tre­bi­ti kao oruž­je na­me­nje­no za osve­tu. Ja ne pi­šem iz že­lje za osve­tom. 

Po­sle smr­ti si­na na­pi­sa­li ste ro­man „Fi­lip”, a ka­da je po­sle to­ga ta­ko­đe po­zna­ta knji­žev­ni­ca Ma­ri Darija­sek na­pi­sa­la ro­man „Tom je mr­tav” me­di­ji su pi­sa­li da ste je op­tu­ži­li za pla­gi­jat?

Ni­ka­da ni­sam op­tu­ži­la Ma­ri Da­ri­ja­sek ni za šta. Sa­mo sam 2007. na­pi­sa­la je­dan du­ga­čak čla­nak u Knji­žev­noj re­vi­ji, gde sam re­kla da mi­slim da je njen ro­man loš. Ali ni­ka­da joj ne bih us­kra­ći­va­la pra­vo da pi­še o če­mu god ho­će, za­i­sta ni­ka­da, ta­ko da ni­je bi­lo ni mo­jih op­tu­žbi, ni sud­skog spo­ra, su­prot­no gla­si­na­ma ko­je je ona pro­no­si­la gde god je sti­gla. 
 
Autor: Gordana Popović
Izvor: politika.rs