Godine panike

Za razliku od detinjstva, adolescencije, menopauze ili krize srednjih godina, nemamo uobičajeni izraz za to burno vreme, hormone, društveni pritisak i glad za materinstvom koji mnoge žene pregaze kao voz negde na kraju njihovih dvadesetih i početkom tridesetih godina života. Ne postoji nikakav medicinski termin, nikakva nemačka složenica, ništa na latinskom, arapskom ili francuskom. Astrologija možda pominje sedmogodišnje cikluse Saturnovog povratka, ali ova neodređena fraza malo toga govori o naporu i odricanju, krvi i jecanju, putovanju i preobražaju kojima sam svedočila, kako u samoj sebi tako i u ljudima oko mene.​



Postoji taj životni ciklus koji mora da prođe svaka žena. Na porodičnim okupljanjima prvo traže da vide đačku knjižicu sa svim peticama, pa zatim pitaju u koju srednju školu ćeš ići, nakon toga, logično, koji su planovi za fakultet. Promuva se pokoje pitanje tipa „Je l’ ima neki dečko?“ Nakon završenog fakulteta postavljaju pitanja gde ćeš se zaposliti i sve češće pitaju za ljubavni život. Nakon tridesete godine života svaki uspeh pada u vodu ako na ruci nije burma ili barem verenički prsten, slika sa ultrazvuka i najava prinove.

Knjiga Godine panike Nel Frizel, novinarke i kolumnistkinje, govori o biološkom satu kod žena i ograničenjima sa kojima se one sreću između tridesete i četrdesete godine. Nel ovaj period naziva „godinama panike“, a koji često odlikuje obuzetost jednim suštinskim pitanjem: da li da rodim dete? Nastavljajući se na ovo glavno, slede pitanja: Želim li dete? S kime da napravim dete? Kako ću znati da li sam spremna? Kroz smeh i suze, lično i angažovano, ona govori o sopstvenim iskustvima nakon raskida duge veze kada je imala 27 godina.

Autorka preispituje i generalni trend društva da zabada nos u intimu parova sa pitanjima o deci i govori o tome kako se ona osećala kada su joj se najbliže prijateljice udavale i rađale i kako je to na nju uticalo. Na trenutke ljubomorna na njihove živote, na trenutke istinski srećna zbog njih, shvatila je da joj je ponekad čak i drago što nije na njihovom mestu, jer nije ona ta koja ustaje na svakih sat vremena da smiruje bebu koja neprestano plače.

Nel se u kasnim dvadesetim okrenula sebi, pomirila se sa činjenicom da možda nikada neće imati porodicu i odlučila da se posveti putovanjima. Nizala je uspehe i na poslu, dobila velika unapređenja, počela da piše blog i kolumne za prestižne britanske časopise. Pet godina kasnije ima dečka i novorođenog sina. Nel je bila sigurna da se njoj taj scenario neće desiti, pogotovo zato što je imala genetske predispozicije za ranu menopauzu.

Prateći dešavanja u njenom životu, svedoci smo autorkine borbe sa završetkom treće decenije života i razmišljanjima i težnjama koje je opterećuju. Pre svega, tu je pitanje deteta. Naravno, postoje ljudi koji se odluče za život bez dece i u tome istraju ili promene stav na pragu četrdesete. Ona ipak smatra da je biologija omogućila „muškarcima da žive ceo život kao tinejdžeri“ dok je na žene pao teret „majke svih odluka“.

Frizelova ima na umu homoseksualce, strejt i transrodne osobe. Neki od njih dele njenu čežnju za bebama. Neku su ambivalentni. Druge su naterali da se osećaju kao čudaci jer ne žele decu. I svi oni imaju valjane razloge za svoje stavove i zaslužuju naše poštovanje. Knjiga koju je napisala ne nudi rešenja za sve probleme sa kojima se žene suočavaju tokom svojih „godina panike“. Međutim, ona pruža saosećajno okruženje za sve one koji se u ovim godinama nađu.

Iako je za nju ovaj period promena rezultirao materinstvom, to nije poenta ove knjige. „Nadam se da će se ljudi koji nemaju decu, bilo zato što su tako odlučili ili iz nekog drugog razloga, takođe pronaći u ovoj knjizi, jer na moje veliko iznenađenje, ljudi od kojih sam to najmanje očekivala, koji vode potpuno drugačiji život od mog, kažu da su se pronašli u stvarima o kojima pišem“, kaže autorka.

Autor teksta: Dunja Lozuk