Havijer Bosk o intimnosti pisama

Ovaj novinar široke biografije, pomno predan televizijskom, radijskom i novinskom poslu na najvidljivijim mestima koja omogućuju maksimalnu medijsku borbenost pokazuje svoje lice senzibilnog pripovedača u romanu „Voleti nekog poput tebe“. On rekonstruiše ljubavnu priču jedne Katalonke i francuskog galeriste u najknjiževnijim i najromantičnijim delovima Pariza posredstvom pronađenih pisama.



Ovo je ljubavni roman… ali da li je ovo roman i o ljubavi prema umetnosti?

Svakako, i o ljubavi prema umetnosti i kulturi. Prema knjigama i knjižarama. Prema Šubertovoj muzici. I prema savremenom slikarstvu, od Prvog svetskog rata do naših dana. Naterali su nas da poverujemo da je naš život predodređen politikom, a u stvari živimo ispunjeni kulturom.

Žan-Pjer kaže da ono što on radi jeste umetnost vraćanja osobe samoj sebi. Kako vi to vidite?

Ne bi moje mišljenje o tome bilo radikalno poput onog, jednog, na kraju krajeva, galeriste pa tako i prodavca onog što mu pripada, a koji živi od prodaje slika. Međutim, istina je da nas ulazak u jednu umetničku galeriju ili muzej odvaja od buke sveta i dopušta nam da, u intimnosti i tišini, gledamo sliku, da nas pred njom obuzmu osećanja i da – zašto da ne? – ponovo pronađemo sebe.

Zahvaljujući novinarskoj karijeri, o vama je nastala slika odlučne, pragmatične osobe. Međutim, ovaj roman pokazuje jednog emocionalnijeg Havijera Boska, fasciniranog lepotom. Da li se umetnički senzibilitet može preneti u novinarski rov?

Ne vidim da su te dve stvari inkompatibilne. Čovek treba da zna kada je u rovu i kada je vreme za pogled u sebe. Sigurno je da čovek, ukoliko ume da nađe pravi trenutak, može da živi ne morajući da skriva emocije i senzibilitet. Trebalo bi napomenuti i da ne verujem da je novinarska profesija sama po sebi herojska. Ima ona svojih posebnosti, ali nisam pristalica ni ideje da smo velike patriote kao ni bića koja, iznad dobra i zla, objašnjavaju stvarnost svojim savremenicima. E sada, tačno je da imamo nezamenljivu društvenu ulogu.

Iako je uvek bilo novinara-pisaca, od Đosepa Pla do Garsije Markesa, sada se čini da takvi autori naprosto niču i preuzimaju književne nagrade piscima. Čemu to pripisujete?

Nemam jasan odgovor. Primarna građa na kojoj radimo – komunikacija i jezik – u startu je ista. Od tog trenutka, pošto obaviš posao u kojem moraš da budeš veran činjenicama, mogućnost da počneš da pišeš o čemu god poželiš, ne obuzdavajući imaginaciju, predstavlja zadovoljstvo, izazov i, vrlo često, spasonosni ventil. Možda je u tome i odgovor. Ali sasvim je sigurno da ne postoje dva identična slučaja. Nisam preveliki pristalica ni etiketa, ni uopštavanja.

Otkrića do kojih se dolazi u knjizi tesno su vezana za nalaženje prepiske Pauline i Žan-Pjera. Govorite nam o „intimnosti pisama“. Istoričari u pismima nalaze jedan od svojih omiljenih materijala: šta mislite, da li je prikladno objavljivati privatnu prepisku umetnika nakon njihove smrti?

To je dobro pitanje, ali je odgovor na njega teško dati. U načelu, mislim da nije prikladno. Pisma imaju po jednog adresata i adresanta. Posredi je privatna razmena između dveju osoba a nisam sasvim siguran da svi mi ostali, koliko god bili znatiželjni (istoričari, doktorandi, novinari) imamo previše prava da se uplićemo u ime naše profesije. Nije mi to jasno do kraja, kao što sam već rekao.

Autor: Santjago Birado
Izvor: librujula.com
Prevod: Igor Marojević