Igor Marojević: Nisam se mnogo libio da u lik glavnog junaka prenesem neke svoje doživljaje i opsesije

S prvim jesenjim danima u knjižare je stigao roman „Tuđine“, Igora Marojevića. Poštovaoci njegove pisane reči biće u prilici da sa autorom uživo porazgovaraju na promociji zakazanoj za 11. oktobar, u knjižari Delfi SKC.
„Taj segment spada u lepši deo književnog posla“, poručuje pisac u razgovoru za „Hello!“, osvrćući se na novu knjigu, ali i dosadašnji opus.
 
U podnaslovu romana „Tuđine“ stoji odrednica „smela potraga za ljubavlju“. Da li se, na mikroplanu, zapravo sve svodi na potragu za ljubavlju, pa i pisanje?

Ne bih rekao da se praktično sve svodi na ljubav. Na primer, neko može da traga samo za istinom. Međutim, tačno je da se pojedinima omakne da se njihova potraga za istinom spoji sa potragom za ljubavlju. Takav je slučaj sa glavnim junakom „Tuđina“ Ratomirom Jaukovićem.
 
Ovim romanom okončava se „beogradsko petoknjižje“. Možete li onima koji se tek susreću sa vama kao autorom pojasniti o čemu je reč?

Posredi je neformalni zbir pet mojih proznih knjiga koje prate savremeni Beograd. Neke, kao romani „Tuđine“ i „Dvadeset i četiri zida“, govore o Beogradu devedesetih, knjiga priča „Beograđanke“ opisuje dotičnu deceniju i 21. vek, u koji su sasvim uronjeni romani „Prave Beograđanke“ i „Parter“. Svako od tih dela je zasebno i ne postoje zajednički likovi, pri čemu su pojedina ispripovedana iz trećeg, muškog lica, gde autori mogu biti beogradski insajderi, poludošljaci ili povratnici. Ratomir Jauković je jedini potpuni došljak i jedini muški pripovedač iz prvog lica. Po tome su „Tuđine“ najaparatniji deo petoknjižja, naravno uz zbirku priča „Beograđanke“, gde su naratori ženskog roda. Svi naslovi pentalogije, bilo u izvornoj, bilo u drugoj, konačnoj verziji, objavljeni su u Laguni. Ako se neko tek susreće sa mojom neznatnošću kao autorom, možda mu može značiti podatak da su sve knjige objavljene u po dva izdanja, osim prošlogodišnjih „Pravih Beograđanki“, koje upravo iscrpljuju početni tiraž od 3.000 primeraka, i „Beograđanki“, koje su izašle u šest izdanja.
 
Jedno ste od vodećih imena savremene srpske proze. Šta biste izdvojili kao najbitnije korake na dosadašnjem autorskom putu, koji su vas doveli do pozicije na kojoj ste sada?

Ukoliko sam odista išta napravio u književnom poslu, bilo je to zahvaljujući ličnoj istrajnosti, pregornosti, individualizmu i strpljenju, što uključuje neobaziranje na takva pozicioniranja, koja mi se, na kraju krajeva, čine nepouzdana.
 
Volite li susrete sa čitalačkom publikom na književnim večerima i promocijama?

Taj segment već spada, iz bar jednog ugla, u lepši deo književnog posla. Znače mi razgovori sa publikom, počev od toga što je ona jedini nekorumpirani sloj čitave priče, pa su reakcije iskrenije, a ponekad i tačnije od, na primer, reakcija književne kritike, sa časnim izuzecima kakvih, primenjeno na konkretan slučaj moje proze, srećom ima u skoro svim državama regiona, kao i na hispanskom govornom području. Da nije bilo jedne čitateljke koja mi je, nezadovoljna „Beograđankama“, predložila da nekom od narednih izdanja zbirke priložim poneku priču o sloju stvarno dobrih devojaka kakve su ona i njene drugarice, konačni oblik „Pravih Beograđanki“ bio bi različit od postojećeg.
 
Vaša dela objavljivana su na više jezika, ali izgleda da vam je Španija, gde ste i živeli, posebno bliska. Na koji način vas inspirišu „tuđine“ ili inostranstvo?

Španija mi je toliko bliska da se radujem predstojećem objavljivanju prevoda „Partera“ na kastiljanski, iako je u pitanju nepotpunija knjiga, koliko i izlasku mog, čini mi se, znatno kompleksnijeg romana „Tuđine“. Da ne boravim srazmerno često u inostranstvu, ne bih mogao da povremeno stičem neophodnu distancu prema onom što sam proživeo i pisao u matici, kao ni prema srpskom jeziku.

Vaš junak Ratomir Jauković na početku romana govori o čestim odlascima u biblioteku i strasti prema čitanju koju je nasledio od oca. Ima li vas u tom opisu? Da li ste strastan čitalac?

Da. Čitam od četvrte godine, što je bitna razlika u odnosu na Ratomira koji redovno posećuje biblioteku tek od 30. i to zbog dva konkretna povoda: da bi se kroz validna štiva eventualno uputio u tajnu smrti svog oca i da bi se zbližio sa šeficom pozajmnog odeljenja Simonom Savić. U tome uspeva već na početku, a tajnu o očevoj smrti saznaje tek na kraju romana. Pošto je Ratomir lik koji je, kažu, sačuvao dete u sebi, nisam se mnogo libio da mu prenesem neke svoje mališanske čitalačke doživljaje i opsesije.
 
Bliži se „Beogradski sajam knjiga“. Zbog kojih gostiju ili naslova nameravate da posetite ovogodišnju manifestaciju?

Nažalost, ove godine ću, za razliku od prethodnih, na Sajmu boraviti samo prva tri dana. Planiram da ga posetim samo zbog otvaranja, novih naslova kao što su „Digitalno zlato“ Natanijela Popera, kapitalnih reizdanja kao što su „Vitez slobode“ Milana Šantića ili „Velike sveske“ Agote Krištof, te zbog potpisivanja „Tuđina“, u utorak, 23. oktobra, od 18 časova. Planiram da već sutradan budem u Barseloni.
 
Tekst: Eva Čubrović
Izvor: Hello!