Intervju sa Dejvidom Grenom o jednom od najmonstruoznijih zločina u američkoj istoriji

„Ubistva pod cvetnim mesecom: Ubistva u narodu Osejdž i rađanje FBI-ja“, nova knjiga novinara Njujorkera Dejvida Grena, donosi fascinantnu priču o ubistvima pripadnika indijanskog plemena koje je, mereno prihodom po glavi stanovnika, dvadesetih godina prošlog veka važilo za najbogatiji narod na svetu.



Na teritoriji rezervata naroda Osejdž u Oklahomi krajem 19. veka su otkrivene najveće rezerve nafte u Sjedinjenim Državama. Usred naftnog buma ovu starosedelačku zajednicu počela je da potresa serija misterioznih ubistava, a kada se broj žrtava popeo na dvadeset četiri, istragu je preuzeo tada sveže formirani FBI. Predstavnici zakona dokazali su da se iza jednog od najmonstruoznijih zločina u američkoj istoriji krila zavera.

Šta vas je navelo da napišete knjigu o ubistvima Osejdža?

Prilikom posete Muzeju naroda Osejdž 2012. godine pažnju mi je privukla jedna panoramska fotografija iz 1924. Prikazivala je naizgled bezazleno okupljanje pripadnika plemena i belih doseljenika. Međutim, bilo je očigledno da je jedan deo slike odstranjen. Kada sam direktorku muzeja upitao šta se dogodilo, odgovorila mi je da se na tom panelu nalazio prizor koji je bio toliko užasan da je odlučila da ga ukloni. Pokazala je prstom ka praznom zidu i rekla: „Na tom mestu je stajao sam đavo.“ Nešto kasnije je iznela sliku iz podruma i pokazala mi je: na njoj se nalazio jedan od organizatora ubistava pripadnika naroda Osejdž s početka 20. veka. Moja knjiga je izrasala iz pokušaja da otkrijem ko je bio taj čovek i steknem bolju predstavu o mučnoj istoriji koju je otelovljavao. Istraživanje me je dovelo do jednog od najmisterioznijih i najzaprepašćujućih zločina u istoriji Sjedinjenih Država.

Knjiga se sastoji iz tri priče: jedna govori o Moli Burkhart, njenoj porodici, Osejdžima i belim doseljenicima; druga o Tomu Vajtu i FBI; a treća o vašem putovanju i onome što ste otkrili. Zašto ste se odlučili za takvu narativnu strategiju?

Smatrao sam da je veoma važno početi od Moli. Ta izuzetna žena je centralni lik ove priče. Rodila se 1886. u običnoj kolibi, u porodici u kojoj se su poštovali plemenski običaji i govorio jezik Osejdža, ali posle samo nekoliko decenija, zahvaljujući otkriću nafte, živela je u velikoj kući, imala poslugu i bila udata za belog doseljenika koji joj je prethodno bio šofer. Ona je po mnogo čemu predstavljala most između ne samo dva stoleća, već i dve civilizacije. A onda počinju ubistva članova njene porodice. Jedno za drugim, oni stradaju od otrova, vatrenog oružja, pa čak i u eksploziji bombe. Izlažući se velikoj opasnosti, ona se upušta u potragu za pravdom. Verovao sam da bez njene perspektive čitaoci ne bi razumeli događaje o kojima pišem.

U liku Toma Vajta takođe se ogleda transformacija kroz koju je zemlja prolazila u tom periodu. Rodio se u skromnoj brvnari na granici Teksasa i postao predstavnik zakona u vreme i u sredini u kojoj se pravda obično delila vatrenim oružjem. Dvadesetih mu je poverena uloga glavnog istražitelja u slučaju ubistava Osejdža i on se odjednom našao u ulozi u kojoj je morao da nosi odelo, piše izveštaje (što je iz dna duše mrzeo) i prihvati moderne naučne metode poput analize otisaka prstiju i rukopisa. Nekoliko ubica je uhvaćeno zahvaljujući predanom radu njegovog tima. Njegova perspektiva je takođe izuzetno važna za priču o ovom slučaju.

U trećem segmentu knjige pokušao sam da predstavim život savremenih Osejdža. Razgovarao sam sa mnogim potomcima ubica i žrtava, uključujući i Molinu unuku. Ona mi je ispričala kako je izgledalo odrastati bez najbliže rodbine i opisala kako odjeci prošlosti još uvek oblikuju sadašnjost.

Jedan od razloga zbog kojih sam knjigu organizovao na ovaj način je i to što sam želeo da bacim svetlo na to koliko je teško prepoznati značaj pojedinih događaja u vreme kada se situacija još uvek razvija, naročito kada počinioci istovremeno pokušavaju da zataškaju svoja zlodela. Kako vreme prolazi, slika postaje sve jasnija. Iako je FBI uhapsio veliki broj krivaca, zahvaljujući mnoštvu dokaza otkrivenih tokom decenija koje su usledile uspeo sam da saznam da je postojao i daleko dublji i mračniji deo zavere, koji nikada nije razotkriven.

Šta vas je najviše iznenadilo prilikom istraživanja dokumenata u Nacionalnom arhivu?

Knjigu sigurno ne bih napisao bez dragocenih dokumenata iz Nacionalnog arhiva, u kome sam danima proučavao ovo gotovo zaboravljeno poglavlje američke istorije. Pronašao sam bezbroj iznenađujućih dokumenata – svedočanstava Osejdža, koja su otkrivala puni opseg zločina, izveštaja privatnih detektiva koji su istraživali i, u nekim slučajevima, prikrivali zločine i sl. Bilo je tu i dokumenata koji svedoče o tome kako je mladi Dž. Edgar Huver upravljao prvom velikom istragom ubistva u istoriji Biroa. Ponekad sam danima preturao po kutijama punim nevažnih dokumenata, a onda bih iznenada otvorio fasciklu i pronašao nešto fascinantno, recimo zapisnike tajnih svedočenja pred velikom porotom.

Iako je istraga dovela do nekoliko senzacionalnih hapšenja i presuda, ova priča ostavlja gorak ukus u ustima. Šta nam ova još uvek nedovoljno rasvetljena epizoda govori o američkoj istoriji?

Direktorka muzeja uklonila je sa zida fotografiju ubice, ne da bi se priča zaboravila, već zato što Osejdži ne mogu da zaborave. Sa druge strane, većina Amerikanaca, uključujući i mene, ili je  zaboravila ili nikada nije čula za ovaj deo istorije – istorije koja je ključna za razumevanje nastanka ove zemlje. Ova epizoda možda će podsetiti neke Amerikance na to da je veliki deo njihove istorije skriven po raznim arhivima i da je vreme da se tim materijalom ozbiljno pozabave.
 
Autor: Kit Donahju
Izvor: archives.gov
Prevod: Jelena Tanasković