Intervju sa Nenadom Novakom Stefanovićem o romanu „Apis i Aleksandar“

„Apis i Aleksandar“, roman o ljubavi, kazni i noći koja je promenila istoriju Srbije, počinje u avgustu 1876. godine. U Beogradu se rađaju dva dečaka u razmaku od tri dana. Jedan će postati kralj, drugi oficir. Autor Nenad Novak Stefanović došao je do mnoštva novih podataka o Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i Aleksandru Obrenoviću i pretočio ih u knjigu koja otkriva koliko su njihovi životi povezani i zašto se mogu nazvati Kainom i Aveljem srpske politike.



U jednom intervju, pre dve godine, rekli ste: „Zagrizao sam veliki zalogaj, i ni da ga izbacim ni progutam, niti uspevam da ga iseckam na sitnije deliće. Nije lako početi novu knjigu s velikim očekivanjima.“ Da li su se ove reči odnosile na početak pisanja knjige „Apis i Aleksandar“?

Da. To je bila jedna od onih Tema koje su me progonile, zahtevale i molile da ih opišem, a kada sam prihvatio, ona se okrenula i počela da beži. Došlo je skoro do personifikacije, nekih čudnih mutacija u odnosu Tema-pisac, neka napeta veza u kojoj su se menjale uloge. Otuda veliko T.

Pisac uvek može „dati mašti na volju“, bez bojazni da će mu iko to zameriti. Ipak, kada piše o ljudima koji su zaista postojali, mora voditi računa i o faktima. U kojoj meri se prepliću fikcija i stvarnost?

„Apis i Aleksandar“ je roman-dokument, sličan dokumentarno-igranim serijama na BBC-ju. Knjiga ima tri recenzenta, doktora istorijskih nauka. Svaki podatak je tačan i moja knjiga se može čitati kao pouzdan vodič kroz našu istoriju na prelomu vekova. U romanu ima situacija čiji okvir jeste realnost dokazana kroz arhivske beleške i memoare. Onda ja-pisac uključi „literarnu kameru“ i prođe kroz trpezariju u kojoj se služi ručak za vreme koga mladi kralj saopštava da će se oženiti onom koja se smatra nedostojnom. Čak sam imao i sasvim tačan jelovnik tog ručka koji sam našao u jednom privatnom arhivu. Koliko je meni poznato, tako dosledan koncept nije uobičajen u našoj produkciji, i u tom smislu ova knjiga je doprinos novim formama srpske književnosti.

Na koje izvore ste se oslanjali pišući o Srbiji u drugoj polovini 19. veka?

U pitanju je ozbiljno istraživanje. Ulazio sam u javne i privatne arhive, slušao porodične sage, obilazio teren, čitao memoare, studije. Jedan stari novinar Politike iz doba Kraljevine pričao mi je o razgovorima iza kulisa ondašnjeg dvora i preneo poverljiv razgovor s lekarom Obrenovića. Tako je i do mene došla dvorska tajna o zdravstvenom stanju kraljevića.

Imajući u vidu da se godinama unazad bavite istorijskom tematikom, mnogo toga Vam je odavno poznato. Koja nova saznanja o „epohi Obrenovića“ su i Vas iznenadila?

Ne bih sad da uskratim čitaocima uživanje da na stranicama knjige sami otkriju te potpuno nove podatke, ali mislim da je dovoljno da pomenemo da je knjiga zamišljena kao vodič kroz zaveru. Ja sam vodič kroz postojeće zgrade i lokacije u Beogradu i Srbiji. Idući za mnom, čitalac ulazi u virtuelnu turu u kojoj je sve detaljno opisno – kad zažmuri prošlost može da dodirne, a ona da mu odgovori svojim ehom iz tmine vremena. Reći ću samo da je Apis dobro poznavao Dragu Mašin i njenu braću, da je bio u blizini Aleksandra Obrenovića mnogo puta, da mu je kralj Milan dolazio na slavu. Beograd je bio „zbijen“ i odnosi u njemu bili su bliski.



Većina ljudi bi o Apisu i kralju Aleksandru znala da kaže osnovne podatke koje smo naučili na časovima istorije. Kakvi su bili „iza kulisa“? Kako ste ih Vi doživeli?

Aleksandar je bio promoćuran, hladan, stegnut. Rastao je pod „staklenim zvonom“, naučen da vuče konce dvorskih intriga. Točkić jedinog ventila koji je propuštao paru njegovih emocija okretala je Draga. Apis je bio najlepši mladić Beograda svog vremena. Mnoge žene su bile zaljubljene u njega, a neki kažu i Slobodan Jovanović. Da, da. Bio je pravi kicoš, izrazito visok, skoro dva metra, širokih ramena, fino vaspitan, džentlmen na balu i za stolom, ali sa fiks-idejama o prevratu koje je sistematski realizovao.

Roman se osvrće i na ulogu koju su jake žene imale u ovom turbulentnom periodu naše istorije. Da li je njihov glas i uticaj bio izraženiji nego što nam se čini s ove tačke gledišta?

Naravno, Srpkinje uopšte nisu bile „druga violina“ u svojim brakovima. Neke su, čak, aktivno učestvovale u zaveri. Doterane spolja, u duši divlje.

Ako je suditi po dosadašnjim naslovima, Beograd Vam je nepresušna inspiracija. Pisali ste o zdanjima koje istorija pamti, o ljubavnim pričama znamenitih Beograđana. Čime je prestonica „zaslužila“ toliku Vašu pažnju?

Beograd ima neku „nenormalnost“ koja me privlači. Njegov urbanitet je kakofon, velika enigma za mene, kao što i sada u nekom haosu se gradi. Uvek mi izmiče njegova šifra, a ja je uporno tražim pišući o njemu knjige.

Autor: Eva Čubrović
Izvor: Hello