Intervju sa Vuletom Žurićem autorom romana „Nedelja pacova“

Da li je ovo više detektivski ili istorijski roman? Ili je možda nešto treće – parodija?
„Nedelja pacova“ je istorijski roman baš zato što je reč o prvom partizanskom krimiću. Dakle, na početku 21. veka, šezdeset i kusur godina od završteka Drugog svetskog rata i nakon besomučnog repriziranja silnih ciklusa partizanskih filmova odlučio sam se da probam da spojim Batu Živojinovića i Šerloka Holmsa. Za mesto ovog istorijskog susreta Jajce se nametnulo kao najlogičniji izbor. U tom malom, a opet i te kako istorijskom bosanskom gradiću stvorena je Titova Jugoslavija u koju smo se prvo toliko kleli da bismo je onda i prokleli. Koliko nije bilo teško odabrati mesto zločina, toliko je bilo neizvesno biranje žrtve. Na kraju konkursa, a na početku romana, nastradao je svima poznati Ćopićev junak Nikoletina Bursać. Trebalo je, dakle, još samo odabrati ubicu. To je… Kupite knjigu, pa ćete saznati. A gde je tolika istorijska distanca – tu je i parodija. Nakon „Letećeg cirkusa Montija Pajtona“ i „Top-liste nadrealista“, gotovo da je nemoguće odoleti iskušenju poigravanja sa činjenicama.

Kako ste se informisali o tom maglovitom periodu Drugog svetskog rata?
Josipa Lisac je odavno i mudro pevala o magli svuda oko nas. Tu maglu uvek rasteraju mnoge knjige posvećene tim krvavim i opasnim danima. Memoari, ratni dnevnici, studije, monografije, na kraju se na mom radnom stolu stvorila prilična gužva. Magla je odmaglila. Takođe, tu je, da repriziram odgovor, uvek mogućnost da gledate partizanske filmove dok se boje ne rastope.

Koliko ima fikcije a koliko činjenica u Vašem romanu?
Teško je dati sasvim precizan odgovor. Međutim, koliko je fikcije u činjenicama, toliko je činjenica u ma kojoj fikciji. Mislim da, pišući ovaj roman, nisam ni u jednom trenutku izgubio pravu meru u služenju faktima i u služenju domišljanju.

U Vašem romanu jezik ima veoma važnu ulogu – kroz govor ste opisali sve junake, a najzabavniji je Titov. Da li se to nametnulo kao element komedije još dok ste razmišljali o pisanju romana, ili je spontano „progovorilo“ iz junaka?
Jezik ima važnu ulogu u svemu napisanom. Na piscu je da sa jezikom sklopi što povoljniji sporazum ili da se upusti u surovi obračun. Bilo bi glupo opisivati Josipa Broza. Dovoljno je da progovori, pa da vas obrlati. Tako sam prošao i ja. Nije prošlo ni desetak stranica a Maršal je zakoračio u „Nedelju pacova“ i nije odlazio do poslednje rečenice. A Tito je govorio prilično smešno. Ozbiljnim podražavanjem njegovog jezika proizveo sam smeh.

Ko je mali pomoćnik crne puti? Otkud on u Jajcu 1943. godine?
Kurir i bombaš Slavko Bošnjak „pocrneo“ je pred sam početak rada na romanu. Nisam se dugo dvoumio u vezi sa bojom njegove puti. Ko nam garantuje da među partizanskim kuririma nije bilo i crnaca? Kao što već rekoh: u svakom vicu uvek ima makar zrno stvarnosti.

Hoćete li nastaviti da pišete detektivske romane i kakav će biti njihov kolorit?
Nadam se da ću napisati još nekoliko krimića vezanih za istoriju Titove Jugoslavije. Slavko Bošnjak bi trebalo da raste uz obnovu porušene zemlje i da rešava nove misteriozne zločine. Recimo, Prletovo ubistvo odmah po oslobođenju Beograda, ubistvo na školskom brodu „Galeb“, smrt na Prvom samitu nesvrstanih… sve do, što da ne, misteriozne Titove smrti.