Ispovesti jednog urednika: Izdavaštvo je timski rad

Napomena redakcije Lagune: naišli smo na ovaj tekst koji nam se učinio zanimljiv jer predstavlja stvari onakve kakve jesu. Urednici su izuzetno važne figure u procesu nastajanja autorskog teksta, ali su isto tako i – ljudi. Pročitajte ovaj tekst i shvatićete našu naklonost ka autorki ovog teksta.



Počela sam da radim u izdavaštvu sa dvadeset i tri godine, prethodno sam radila kao konobarica i stažirala na koledžu ali nisam imala nimalo iskustva u izdavaštvu. Radila sam i gradila karijeru, kroz poslove se učila izdavačkom zanatu i uređivanju knjiga. Napravila sam mnogo grešaka usput, sve su bile od one vrste koje nas zabole ali i nauče lekciju. Radeći u tradicionalnom izdavaštvu naučila sam da su dobri urednici teksta vredni svoje težine u zlatu kao i da svaka knjiga, čak i najpažljivije uređivana bude objavljena sa bar nekoliko grešaka u štampi.

Provela sam poslednjih 17 godina u jednoj od najsubjektivnijih industrija, i baš volim ovu subjektivnost. Volim to što je izdavanje knjiga kreativan posao, kao i to što ono što se sviđa jednoj osobi može prilično da se razlikuje od onoga što neko drugi voli. Takođe sam bila deo mora promena koje su se desile u ovoj industriji u protekle dve decenije, gledala sam kako se izdavanje knjiga pomera od poduhvata rezervisanog za elitnu nekolicinu do poduhvata koje skoro svako može da izvede. Ovaj uspon samostalnih izdanja je učinio urednike još neophodnijim ali je takođe stvorio svet u kome svako može da objavi neuređeno delo, svet u kome sveko može – pa to i radi – sebe da nazove urednikom.

Jedan od starih klijenata mi se javio da ispriča kako je drugi urednik koji je pogledao rukopis rekao da je potrebno još jednom urediti tekst, a sasvim zgodno, taj je urednik bio i slobodan da preuzme posao. Sličan scenario se povremeno ponavlja a u zavisnosti od toga koji su autor i koji urednik u pitanju, nekad se osećam krivo a nekad sam besna ili spremna da se branim. Danas sam već dovoljno iskusna da sa više samopouzdanja nego ranije, znam koliko je spreman za štampu projekat na kome radim. U ovom slučaju sam znala da je knjiga solidna i umesto da se iznerviram, ja sam se zamislila. Razmišljajući o svim proteklim godinama uredništva ispovesti su počele da se pojavljuju:



Ispovest: Skoro da sam ponovo napisala knjigu koja je bila užasno napisana u svojoj prvoj verziji. Bila je to veoma popularna priča, pokrivala je nekoliko tabu tema i bila veoma eksplicitna u nekim poglavljima. Pokušala sam da spasim šta se spasiti moglo, ali sam je na kraju ipak pustila u štampu znajući da to nije rad za ocenu  5+. Međutim, ova knjiga je na kraju postala najnagrađivanije delo na kome sam ikad radila.

Zaključak: Za uspeh knjige je ponekad presudan sadržaj a ne sam stil ili uređenost teksta.

Ispovest: Nisam verovala sopstvenom sudu o rukopisu koji mi se veoma dopao, pa sam dozvolila da drugi, manje iskusni urednik proceni tekst jer je i sama autorka želela drugo mišljenje. Do dana današnjeg verujem da je druga procena bila pogrešna i previše kritična, ali sam je ipak prenela autorki, smatrajući da sam ja previše pristrasna. Autorka je bila očajna pa je na neodređeno vreme obustavila rad na knjizi.

Zaključak: Urednici su ljudi. Može nam se desiti da se previše zbližimo sa autorima a čitaoci variraju u onome što vole. Kritička procena rukopisa može biti na račun vašeg izvođenja a može biti i odraz neusaglašenosti urednika sa vašom temom, vašim glasom ili vašim stilom pisanja.



Ispovest: Radila sam naporno sa autorima na samom procesu rađanja njihove knjige, podvrgavši ih pri tome rigoroznim razvojnim procesima, samo da bih na kraju imala osećaj da je rukopis koji smo stvorili ispao mnogo slabiji nego što je mogao da bude. Povremeno sam pokušavala da autore gurnem preko granica njihovih mogućnosti, ali je ovo klasičan primer vežbi uzaludnosti. Ponekad je potrebno da knjiga dođe na svet u svoj svojoj nesavršenosti a autori, kao i urednici, moraju da puste da bude „dovoljno dobra“. Uređivala sam mnogo knjiga koje su dovoljno dobre, i sa sigurnošću tvrdim da one pronađu svoj put do čitalaca.

Zaključak: U izdavaštvu ima mesta i za majstore i za šegrte sve dok i jedni i drugi imaju dobrog urednika. Ne možete iz prvog pokušaja objaviti svoje životno delo, to je duga staza kojom se putuje dok se gradi svoj stil, a objavljujete dela usput.



Ispovest: Koliko god ja bila naklonjena nezavisnim autorima, ipak nisam šampion među urednicima koji su u ovoj branši jednostavno zato što vole da čitaju ili zato što su i sami napisali knigu. Teško je pronaći dobre urednike, a još teže pronaći dobre lektore i korektore. Uvek se šokiram kada se knjiga na kojoj sam detaljno radila vrati od lektora sa ispravkama gramatičkih grešaka. U bilo kom delu procesa, mogućnost da urednici propuste neki ili više detalja je bukvalno 100%. Možete nam verovati, ali nemojte nas gledati kao božanstva.

Zaključak: Nikada nemojte dopustiti da vaša knjiga ode u štampariju a da je niste još jednom pročitali od početka do kraja, ma koliko to bilo bolno. Zadužite prijatelje ili probne čitaoce da u ovoj poslednjoj fazi pročitaju rukopis tražeći samo slovne greške. I kada ih nađu, setite se da urednici nisu bogovi. Izdavaštvo je timski rad i svako ko vam kaže drugačije baš i nije dobar timski igrač.
 
Izvor: huffingtonpost.com
Prevod: Dušica Novaković