Iz ugla pisca: „Kenija“

Nisu svi delovi Afrike isti, ali Afrika kakvu je mi u Evropi zamišljamo, to je upravo Kenija, koja je dobila ime po planini najbližoj nebu, zavejanoj snegovima, u žarkom pojasu ekvatora.
Bujni život odvija se u beskrajnim savanama sa lavovima, zebrama, slonovima, nosorozima, žirafama... Nadasve, tu žive četrdeset četiri naroda, doprinoseći ogromnom etnografskom obilju. Najviši dometi ovih naroda su pojedinci koji nabolje menjaju Keniju i svet, a najniži su oni zbog kojih je nebezbedno izaći na ulicu.
Kenija je sedam puta veća od Srbije i ja sam za mesec dana intenzivnih putovanja obišao toliko njenih delova koliko bi stalo u dve moje domovine. Zato ovaj putopis nije cela Kenija. To je moja Kenija, ono što sam lično video i doživeo.

Izuzetni ljudi

Nekoliko godina posle burnog putovanja za pamćenje, svoje doživljaje pretočio sam u knjigu „Kenija: Damari divljine“, koja je nedavno objavljena u izdanju Lagune. Detaljno sam opisao susrete sa lavovima, zmijama, antilopama, nosorozima, gepardima, nilskim konjima, pokojim nojem i hijenom, kao i gungulu opasnih ulica Najrobija i Mombase. U saobraćajnom špicu Najrobija ugledao sam zalutalog lava, a u nacionalnom parku imao sam prilike da poljubim – žirafu! Bio je to jedan od najlepših poljubaca u mom životu.

Značajan deo knjige posvećen je izuzetnim ljudima koji su život posvetili očuvanju prirode. Zainteresovalo me je kako se može usvojiti kornjača, ali i šta prvo treba uraditi ako vas ujede zmija otrovnica. Plivao sam sa divljim delfinima u okeanu i među svetlucavim biluminescentnim planktonima – bio je to jedan od najsrećnijih trenutaka u mom životu. A zatim sam se divio baobab drveću i obilazio udaljene arheološke lokalitete svahili civilizacije, ostatke drevnih gradova ophrvenih džunglom. Uvek sam osluškivao šta ljudi na koje nailazim, meštani i drugi putnici nose na duši: prenosio nam njihove strepnje, muke, nadanja, veštine, bolne i radosne trenutke.

Krenuo sam u Keniju sa oprezom, ali bez posredovanja agencije, prijatelja, poznanika – bez bilo kakve logistike, sem sopstvenog iskustva. Nakon svega, želim da upozorim čitaoce: ne pokušavajte ovo sami! Ovakvo putovanje je hod po tankoj žici. Od većih opasnosti čoveka čuva samo lični osećaj, za koji verujem da je u mom slučaju istančan jer sam ipak proveo više od decenije putujući, a drugi tas na vagi su – sreća i ljudi koje srećete. No, drago mi je da uvek putujem ovako, pomalo rizično, jer sam video Keniju van granica turističke bezbednosti.

Kenija je nalik skrivenoj riznici najbogatijeg cara, koja se preda mnom postepeno otvarala tek pošto sam uspeo da razgrnem maske nebezbednosti, siromaštva i mnogih društvenih problema sa kojima se kenijsko društvo suočava.

Svetski putnik

Pesnikinja Mirjana Bulatović, kojoj sam knjigu posvetio u znak zahvalnosti za podršku koju mi je pružala da svoje doživljaje pretočim u književnost, na promociji knjige se zapitala ko ne može biti dobar svetski putnik.

„Komformista, hedonista, plašljivac, mizantrop, šovinista, rasista, religijski fanatik, pesimista, lenjivac, prznica, zakeralo, cinik... A ko može da bude dobar svetski putnik? Asketa, optimista, radoznalac, čovekoljubac, a uz to neustrašivi, snalažljivi, dobronamerni, saosećajni, velikodušni, trpeljivi i marljivi posvećenik istraživačkog duha – baš kakav je Viktor Lazić. Svetski putnik, po svemu. A putopisac, ko može da bude putopisac? Onaj ko, uza sve navedene vrline, ima i književni dar. Naravno, tu se i linija sudbine protegne preko Zemljinog šara, pa pred putopisca iskaču svakojaka čudesa, jer ga bog pošalje na pravo mesto u pravom trenutku. Zato ‘Kenija’, kao i ostale Lazićeve knjige sa putovanja, obiluje zanimljivostima, opisanim na upečatljiv, slikovit i dinamičan način. Ukrcajte se u knjigu i putujte“, rekla je Mirjana Bulatović.

Krenulo je od udvaranja

l Kada sam boravio u Mombasi, udvarao sam se jednoj devojci tako što sam joj rekao da pišem knjigu o Keniji, pa sam je zamolio da mi pomogne i da me provede po gradu. Proveli smo nekoliko divnih dana zajedno. Tad nisam imao nameru da knjigu zaista napišem, čak sam i zaboravio da sam joj to rekao kad smo se upoznali. Kada me je posle mnogo godina upitala šta bi sa mojom knjigom, osetio sam se postiđeno i tako je nastalo ovo delo.

Autor: Viktor Lazić
Izvor: Kurir