Iz ugla prevodioca: „Moj otac Pablo Eskobar“

Oni koji pravdaju mafiju, kao pozitivno dejstvo njenih članova ističu organizovan bunt protiv najčešće kleptokratske države i Deset mafijaških zapovesti, svojevrsni moralni kodeks. Međutim, nove generacije gangstera ga redovno krše a i pitanje je protiv čega je buntovni poriv usmeren ako su oni brzo, a s vremenom i do grla duboko, ušli u politiku, pa i u policiju.

Štošta od navedenog bilo je svojstveno i Pablu Eskobaru. Štaviše, ulazak u politiku i delimično pridržavanje starinskog moralnog kodeksa koštali su ga bezbednosti i ogromnog dela moći, na kraju i života. Da se Eskobar nije 1982. godine uspešno kandidovao za kongresmena, ne bi tolika pažnja javnosti bila skrenuta na mladog i kontroverznog medeljinskog političara a, već 1983, dnevni list Espektador možda ne bi iskopao podatak da je Pablo 1976. bio pet meseci u zatvoru zbog pokušaja šverca kokaina. Eskobar je pogrešno mislio da je oprao prošlost plativši svojevremeno da nestanu sudski zapisi i sredivši da istražioci koji su bili sproveli istragu budu ubijeni. Naravno da je organizovao da se to desi i direktoru Espektadora, ali time nije baš izbrisao podatke o svojoj kriminogenosti koja ga je stajala ostavke na mesto poslanika. Naslov jednog od poglavlja svoje knjige „Moj otac Pablo Eskobar“ autor Huan Pablo sažeo je rečima Politika: najveća greška.

Pre čitanja dotičnog štiva mislio sam da se moralni kodeks koji je pripisivan latinoameričkom kralju kokaina tiče njegove pomoći sirotinji u vidu građenja hiljada stanova i mnoštva stadiona za gladne u matičnom Medeljinu, zbog čega (ali i zbog perverzne želje Zapadnih turista za friki-egzotičnošću) je Eskobarov grob i trideset godina posle njegove smrti jedan od najposećenijih u Kolumbiji.

Međutim, iz njegove biografije može se saznati da je mnoštvo tih gestova pravljeno u svrhu predizborne kampanje i posredstvom Pablove ucene slabije kotiranim mafijašima da finansijski učestvuju u zbrinjavanju ekonomski ugroženih. Knjiga „Moj otac Pablo Eskobar“ otkriva, između ostalog, i podatak da je u nameri da pomogne jednom od svojih dobročinitelja iz mladosti, čija je žena dok je on bio u zatvoru imala romansu sa tzv. Ananasom iz kartela iz Kalija, naslovni junak tražio tom dotad savezničkom klanu da mu izruče dotičnog jer se ogrešio o mafijaški kodeks. Kada je kartel odbio da udovolji medeljinskom koalicionom partneru, ovaj je premudro izjavio: „Ko nije sa mnom, protiv mene je.“ Pripadnici klana iz Kalija shvataju ove reči kao objavu rata i, najlogičnije, udružuju se s kolumbijskom policijom i američkom DEA-om u progonu Eskobara, koji je u neravnopravnoj bojni izdržao punih sedam godina.

Sve to nisam znao kad sam  na Sajmu knjiga u meksičkoj Gvadalahari ugledao knjigu Huana Pabla. Ali jesam, između ostalog, da je njen naslovni junak po maštovitosti transporta kokaina iz Latinske Amerike u SAD uticao na Čapa Gusmana, donedavno glavnog svetskog mafijaša. Kao i da je deo Srba slab na Eskobara, što je pojačano možda njegovim stradanjem dok je SR Jugoslavija bila pod sankcijama, što je podjarivalo inat kao srpsku verziju bunta. Dvojica Beograđana su Eskobaru objavili umrlicu u čitulji Politike, o čemu je 2008. snimljen jedan domaći dokumentarni film. U međuvremenu, grupa Deca Loših muzičara uradila je pesmu – i vrlo pamtljiv spot – „Ubiše Pabla“... Tako da nisam sumnjao u uspeh knjige kad sam 2015. godine Laguni ponudio da je prevedem. Kao ni u uspeh nedavnih nastupa Huana Pabla u Beogradu (jednim sam imao i čast da moderiram). No brine samo to što su razlozi donekle pogrešni: sudeći po viđenom, mnogo manje Srba i dalje nosi majice sa likom Pabla Eskobara u negativnom kontekstu, kakve je prodavao njegov sin, nego one u vidu omaža pokojnom narko-bosu.

Autor: Igor Marojević, prevodilac i pisac