Izabrana dela Dušana Kovačevića: „Maratonci trče počasni krug“, prva knjiga drama

Kada se danas govori o Dušanu Kovačeviću (1948), dramskom piscu, romansijeru, scenaristi i reditelju, može se slobodno reći da je on savremeni Nušić i najveći savremeni dramski pisac koga imamo u regionu.

Napisao je preko dvadeset dramskih dela i gotovo isto toliko filmskih i televizijskih scenarija. Režirao je pozorišne predstave i filmove. Njegove drame izvođene su u više od 130 inostranih pozorišta, među kojima su i pozorišta u Njujorku i Londonu, a prevedene su na sve velike svetske jezike. Jedini je dramski pisac kome su u jednoj godini, i to kada je bio student na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, igrane dve drame, i to u Ateljeu 212, koje su potom postale kultne.

 Nedavno je Laguna počela da objavljuje njegova izabrana dela, a autor je odabrao 22 drame koje će biti raspoređene u šest tomova. Pred čitaoce je stigla prva knjiga, koja obuhvata dela „Maratonci trče počasni krug“, „Radovan III“, „Svemirski zmaj“ i „Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću“.

 Njegova dramska dela nisu tek obične komedije, već komadi protkani crnim humorom, groteskom i fantastikom. U njegovim ostvarenjima brišu se jasne žanrovske granice i prepliću se komedija karaktera, komedija naravi, farsa i drama u užem smislu. Likovi su često spoj lepog i ružnog, nose u sebi ismevanje primitivizmu, ali i neočekivanu najfiniju plemenitost i toplinu. Slika su tradicionalnog i skorojevićkog društva, u kojem prepoznajemo svoj narod i njegov mentalitet, ali sa univerzalnim porukama. 

Kovačevićeve komedije upečatljivo govore o duhu našeg vremena, a njegov humor prihvataju generacije za generacijama mladih kao svoj, koji je, posle četiri i po decenije prisustva na pozorišnim scenama, televiziji, filmu, postao deo naše kulture. Kovačevićevim izborom za člana SANU 2000. godine samo su potvrđeni kulturni značaj i visoki umetnički dometi Kovačevićevog dela.

Za izvođenje „Maratonaca“ i „Radovana“ dugogodišnja upravnica Ateljea 212 Mira Trailović, koja je u njima prepoznala drame visoke umetničke vrednosti, okupila je vrhunska glumačka imena i tako su ta dva Kovačevićeva prvenca postala predstave po kojima se danas meri vreme u srpskom pozorištu.

Zato je dragoceno što su sada obe ove drame objavljene u jednoj knjizi kako bi se starije generacije mogle podsetiti bravuroznih pozorišnih izvođenja (posebno Zorana Radmilovića i njegovog tumačenja „Radovana Trećeg“), a mladi otkriti sve čari dramskog teksta.

Svi znamo fabulu „Maratonaca“ jer je ekranizovana verzija često reprizirana. Smatra se da je Kovačević bio podstaknut da napiše tu dramu kada mu je ukinuta studentska stipendija, iz njemu nepoznatih razloga. Pribojavajući se da neće moći da nastavi studije, krenuo je iz prkosa u obračun sa tadašnjom vlašću, koju je u ovom delu predstavio kao vlasnike pogrebnog preduzeća, a Jugoslaviju, dvadeset godina pre raspada, simbolično, kao firmu koja nema budućnost.

„Radovan III“ je komedija o životu provincijalca u gradu, koji živi u stanu na 12. spratu, u soliteru koji je zapravo „vertikalna ulica“, a priča o njegovom sukobu sa komšijama Vilotićima razotkriva njegove malograđanske, palanačke navike i rezone. Iz „Radovana“ su, zahvaljujući Zoranu Radmiloviću, ostale replike koje se i posle četiri decenije ne zaboravljaju, a jednom prilikom je za najbolju proglašena sledeća, u kojoj je publika prepoznavala aluziju na članstvo u vladajućoj komunističkoj partiji:

„On mene da pita šta sam čitô... Mene da pita šta sam čitô? Da li mi je utisak varljiv ili ne, on mene pita šta sam čitô? Ja sam bio član biblioteke godinu dana... Godinu dana bio član! Imao člansku kartu, specijalne boje. On mene pita šta sam čitô? Mogu da uđem u biblioteku usred bela dana. Uđem, sednem, naručim, pojedem, popijem...“

Dve preostale drame u prvom tomu izabranih dela su predstava za decu u stihovima „Svemirski zmaj“, pisana za dečji program RTS-a, dok je poslednja, „Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću“, drama pisana u Somboru dok je Kovačević bio u vojsci i izvedena je u somborskom pozorištu. Potom je pretočena u scenario na kome su, uz Kovačevića, radili Filip David i Goran Paskaljević, koji je po toj drami režirao film „Poseban tretman“, takođe dobro poznat i izvan granica Srbije. 
 
Autor: Vera Kondev
Izvor: Nedeljnik