Je*ali ste ježa u Poskokovoj Dragi!

Možda treba početi od naslovne strane i ilustracije na kojoj vidimo toranj katedrale i – jednog ježa.

Neće nam biti teško da zaključimo kako toranj simboliše ambijent dalmatinskih brda i njihovih usamljenih sela, gde će nas i odvesti radnja romana „Čudo u Poskokovoj Dragi“ – ali, otkud tu jež?

Istina, tokom čitanja romana naići ćemo na pomalo tragikomičnu scenu u kojoj jedan jež, pojavivši se maltene niotkuda, dobija na značaju stoga što se kroz njegovu pojavu razotkriva sva prostodušnost i sujeverje glavnih junaka, a pritom bi se i sâm naslov mogao povezati sa dotičnom scenom, jer se iznenadna pojava ježa u prvi mah smatra čudom i posledicom nečistih sila.

Ipak, čini se da pravi značaj simbolike ježa najbolje razumeju oni koji su u selu Poskokova Draga došljaci i koji očima stranaca mogu da sagledaju taj zatvoreni, izolovani, zaštićeni i negostoljubivi svet.

Već poznat kao pisac čija su dela zahvalna za pozorišnu i filmsku adaptaciju, Ante Tomić kao da je „Čudo u Poskokovoj Dragi“ pisao tako da čitalac sâm stvara filmske kadrove dok bude prolazio kroz jedanaest poglavlja romana, pa je teško odoleti utisku da bi se ovo moglo pretvoriti u urnebesnu komediju koja bi u nekim momentima išla i do krajnjih grotesknih granica.

Međutim, kao što to često biva, iza naizgled zabavne komedije kriju se mnogo dublje i potresnije poruke, jer iako je Tomić za potrebe romana stvorio jedno izolovano selo koje ima samo pet stanovnika i u koje će svako ko se usudi da kroči postati rob jednog udovca i njegovih sinova, ipak je svako iskakanje iz izolacije i svaki dodir sa okolnim svetom zapravo slika i prilika društvene, političke i kulturne svakodnevice, tako da se sušta realnost prikazuje očima onih koji su potekli iz izmaštanog i krajnje čudnovatog, pa zašto ne reći i – varvarskog ambijenta.

I upravo je radnja romana najvećim delom zasnovana na tom antagonizmu između izmišljenog sela i stvarnog grada, između ruralne usamljenosti i urbane gužve, između gorštačke naivne iskrenosti i pitomog dekadentnog licemerja, između bratske požrtvovanosti i kolegijalne zavisti, ali i između srčane borbe za pravu ljubav nasuprot zlonamernim potezima radi zadovoljenja poslovnih i političkih ambicija.

Stvorivši jedan mali svet koji će na samom početku možda delovati odbojno zbog svoje nasilne izolovanosti, Tomić je ipak uspeo da junake tog sveta predstavi kao iskrene, požrtvovane i pravedne, što naročito dolazi do izražaja prilikom sudara sa okolnim svetom i njegovim istaknutim pripadnicima.

Ipak, koliko god da radnja opstaje zahvaljujući suprotnostima, jasno je da su to suprotnosti koje jedne bez drugih ne bi ni postojale, pa neretko dolazi i do njihovog stapanja ako su obe strane spremne da popuste i odreknu se svojih dotadašnjih ekstremnih gledišta.

Tomićevo „Čudo u Poskokovoj Dragi“ uči nas da je i te kako moguće prevazići brojne suprotnosti između naizgled nepomirljivih svetova, pa čak i da se čudo iz naslova prvobitno poveže sa pojavom misterioznog ježa, ipak će mnogo veće čudo biti to što će sami junaci dopustiti spajanje nespojivog i prihvatiti nove vrednosti, mada se ne odričući pojedinih starih čija etička strana nikada nije bila dovođena u pitanje.

Najzad, i pre nego što dvoje postanu par, oni su jedno od drugoga toliko udaljeni da maltene i nema izgleda za bilo kakvu ljubav, ali hrabro približavanje, popuštanje stega sa obeju strana i međusobno razumevanje dovode do još jednog čuda, pa će i nekoliko ljubavnih zapleta i raspleta doprineti da Poskokova Draga više ne bude mesto gde će svako ko dođe sa strane morati da u krajnje vulgarnom kontekstu spomene – ježa.

Autor: Dušan Milijić