Još jedan (post)jugoslovenski roman: NIN-ova nagrada 65. put

Nagrađeni roman napisan je u radikalno-eksperimentalnom maniru koji se bez konstante svesti o metanarativnim vrednostima teksta ne može ni čitati: ovde nema samo „priče“ već uporedo s pričom ide i priča o konstruisanju priče, kao i sve kulturološko-političke posledice takvog pripovedačkog postupka.

Posle niza napada u delu levog dela kulturne „javnosti“, kao i iščekivanja koje je posle objave najužeg izbora u desnom delu javnosti donelo očekivani utisak će se lakše „kamila provući kroz iglene uši, nego što će roman sa snažnom nacionalnom tematikom dobiti Ninovu nagradu“ (Marko Tanasković), žiri je većinom glasova 65. Ninovu nagradu za najbolji roman godine dodelio knjizi Vladimira Tabaševića Zabluda Svetog Sebastijana („Laguna“, 2018). Tabašević je autor romana koji su i prethodnih godina bili u vrhu konkurencije za ovo priznanje, Tiho teče Misisipi (2015, 2016) i Pa kao (2016), a za prvi roman je dobio i regionalnu nagradu „Mirko Kovač“, što već samo po sebi govori o tematskom, ako ne i o ideološkom profilu autora.

Tabašević je godinama bio prepoznatljiv i kao jedan od ljudi što marksističko stanovište zastupaju na prilično neuobičajen način, koji delimično isključuje različite savremene, poststrukturalističke politike, najpre umaljujući značaj rodnih studija i radikalnog feminizma, makar onako kako se danas praktikuju. To je ovog autora izložilo nepatvorenom gnevu radikalnih feministkinja, koji se postepeno prelio i u vrlo negativnu kritiku njegovih romana, najviše od strane grupe „kritičarki“ sa internet portala bookvica.net, među kojima je svakako najuticajniji glas književnog kritičara Politikinog „Kulturnog dodatka“ Nađe Bobičić. Ukoliko bismo na tom portalu potražili napise o Tabaševićevom nagrađenom romanu, morali bismo se zamisliti nad činjenicom da je oštrije kritikovan od Velikog juriša Slobodana Vladušića, što samo po sebi podrazumeva da je u pitanju jedan vrlo žustar sukob – kao i pre toliko decenija – na književnoj levici. Ovaj put, razumljivo, bez druga Staljina u pozadini.

Ukoliko novi Tabaševićev roman sagledamo iz perspektive prethodna tri, s kojima deli veliku temu odrastanja, bez jednog ili oba roditelja, pod širokom senkom jugoslovenskog građanskog rata devedesetih godina, videćemo da je u pitanju umetnički najradikalniji deo ove „trilogije“. Pomalo slično Kišovom meandriranju jedne teme u Porodičnom cirkusu, ovaj Tabaševićev pandan Peščaniku poznatu temu oblikovao je tako da je iznutra očudio perspektivu iz koje se pripoveda. Glas deteta koje neposredno, u fragmentima prenosi ono što vidi oko sebe, neprekidno biva relativizovan paradoksalnim promenama pripovednog vremena ili vremenskih odredbi koje sugerišu da je u pitanju napor ipak odraslog, premda disfunkcionalnog pripovedača, da rekreira dečju perspektivu ne bi li problematizovao i oslobodio se sopstvene figure žrtve i pripadajućeg joj identiteta.

Pripovedač-junak romana, Karlo, dete je iz mešovite zajednice, od oca Hrvata i majke Srpkinje, rođen u Mostaru, što podrazumeva da ovi autofikcionalni elementi oblikuju i temeljnu perspektivu rata. On nije, u drugosrbijanskom maniru, predstavljen kao zlo koje dolazi isključivo sa srpske strane, što nije retka pojava u savremenim „regionalnim poetikama“, već je totalizovan kao zlo koje dolazi i s drugih strana. U tom kontekstu, osnovni koncept Zablude Svetog Sebastijana jeste razgradnja figure žrtve kao implicitno jugoslovenske figure, tj. kao imanentna kritika nacionalizma kao takvog. Identitet žrtve u ovom tekstu je inherentno, premda ne eksplicitno opterećujući, i otuda je čitav složeni jezički postupak u tekstu romana konceptualizovan sa namerom da se kroz razgradnju jezičkih mehanizama dopre do sržne tačke na kojoj je takvo pripovedačko Ja kreirano. U celom tom kontekstu, ovaj roman treba da donese neku vrstu katarze i oslobađanja od balasta koji je rat devedesetih godina doneo.

U pitanju je, dakle, jedan konceptualni roman, napisan u radikalno-eksperimentalnom maniru koji se bez konstante svesti o metanarativnim vrednostima teksta ne može ni čitati. U prevodu, ovde nema samo „priče“ već uporedo s pričom ide i priča o konstruisanju priče, kao i sve kulturološko-političke posledice takvog pripovedačkog postupka. U kontekstu savremene srpske književnosti, ovo nije redak postupak, niti toliko nov koliko je žiri istakao. Ipak, jednom ovenčan NIN-ovom nagradom, on postaje svojevrsni nalog koji sada treba pratiti: potrebno je pisati poetički radikalno (levi deo javnosti kaže „hrabro“), na ivici razumljivosti (jer je jednostavniji narativ prokazan još od vremena Frankfurtske škole) i po mogućstvu na teme identiteta i postjugoslovenske situacije (jer je potrebno razgraditi nacionalni identitet kao opresivan i ograničen).

U ove političko-poetičke okvire mogu se smestiti i neki romani koji su i prethodnih godina dobijali NIN-ovu nagradu, ali se od njih Tabaševićev razlikuje po stepenu čisto literarne uobličenosti. Zbog toga Zabluda Svetog Sebastijana, koja se može čitati jedino onako kako se čita konceptualna poezija, s mnogo truda da se povežu metafore i značenja koja se kreću po površini izraza, istovremeno je privlačan i odbojan roman – ako ste ljubitelj radikalnog književnog izraza, pri tome liberalnijih (odnosno levih) kulturno-političkih stavova, uživaćete (naravno, ako niste radikalni feminista/kinja). Ako ne, ovo nije knjiga za vas.

Autor: Nikola Marinković
Izvor: pecat.co.rs