Kafa i književnost: Čitaoci je vole, piscima je ona potrebna

Sve donedavno, bio sam vatreni obožavalac erl greja, čaja od nane, rojbuša i drugih vrsta. Moja baka je predvidela da će mi preseljenje iz Engleske u Španiju promeniti navike, i bila je u pravu ‒ espreso je postao moja droga. Ne pijem velike količine, ali su me jutarnja šoljica ili dve dovoljno naštelovale da postanem svestan kako i književnost slavi kafu.



Tako sam počeo da se zanimam za njen uticaj na pisce koji su, da parafraziram T. S. Eliotovu poeziju i „Ljubavnu pesmu Alfreda Prufroka“, „merili svoje živote kašičicama kafe“.

Inspiracija

Kafa je gorivo kad vam je teško da se pokrenete, ili jednostavno ne možete to da učinite (jer bi trebalo i da se odmarate). Pogledajte samo Bolanjov roman „Divlji detektivi“, gde junak doživljava kafu i kao izvor inspiracije i svojevrstan poklon:

„16. decembar

Zaista sam bolestan. Rozario me tera da ostanem u krevetu. Pre nego što je otišla na posao, pozajmila je termos od komšija i spremila mi pola litre kafe. I četiri aspirina. Imam groznicu. Počeo sam i završio dve pesme.“

Kafa deluje kao obavezni deo životnog stila i raznih nesposobnjakovića i piskarala po kafeima. Neki čak kažu da buka kafea može da pokrene kreativnost. Na kraju krajeva, tamo gde je kafa, verovatno su u blizini i knjige.



„…i sećaću se tvoje male sobe
osećaj da si tu
svetlo u prozoru
tvoje ploče
tvoje knjige
naša jutarnja kava…“

„Sirov od ljubavi“, Čarls Bukovski

Dobro spremljenu kafu povezujem sa dobrom knjigom; možda sad i više nego ikad ranije, sa porastom popularnosti knjižara i sa kafeima. Čitanje uz kafu ili čaj dodaje još jedan nivo tom iskustvu. Ili vam jednostavno pomaže da stignete do komplikovanog kraja (eto, i to sam rekao).
 
Gorivo za pisanje
 

 
Ono u čemu uživamo uz kafu možda je zapravo njen proizvod. Betoven je navodno pio kafu za doručak, a kažu da je često precizno brojao, šezdeset zrna po svakoj šolji. Zabrinjavajuće je i kako Joakim Graf opisuje na koji je način Seren Kjerkegor uživao u svojoj kafi:

„Sa uživanjem bi držao vrećicu sa šećerom i lagano ga sipao u šoljicu sve dok se ne bi napunila, a onda preko toga sipao neverovatno jaku crnu kafu koja je sporo topila belu piramidu u šoljici.“

Hvala, ali ‒ ne, hvala.

U kofeinskoj pomami ozbiljno prednjači Balzak, koji možda jeste, a možda i nije pio do pedeset šoljica kafe dnevno, kao što neki tvrde. O svojoj zavisnosti on kaže:

„Kafa klizi u stomak (…) Tada se sve uskovitla: ideje se pokreću poput batljona Velike Armije na bojištu, i bitka otpočinje. Uspomene jurišaju vijoreći zastavama. Laka konjica poređenja se ubrzava u galopu; artiljerija logike dotrčava s fišecima baruta; brilijantne ideje sevaju poput strelaca; uzdižu se likovi; mstilo prekriva papir jer stanje budnosti počinje i završava se bujicama crne vode, kao što i bitka počinje i završava se u oblaku crnog dima. Da nema kafe, čovek ne bi mogao da piše a to znači ni da živi“.



Ritual

Mnogo se toga može reći o samom načinu pripremanja kafe. Bez obzira na to kako je spremate, ima nečega u samom procesu što raspaljuje kreativnost i stvara osećaj smirenosti.

Po pitanju kafe, šta je sa Tolstojem? Nosio je u radnu sobu posle doručka samo šolju čaja, pa ne može mnogo da doprinese ovoj diskusiji.

 Ipak, tu je predivni citat Virdžinije Vulf iz romana „Talasi“. Da porazmislimo o njemu:

„Koliko je bolja tišina, šolja kafe, sto. Koliko je bolje sedeti sam, kao usamljena morska ptica što širi krila. Da sedim ovde zauvek sa golim stvarima, ovom šoljom kafe, ovim nožem, ovom viljuškom, stvarima po sebi, dok sam to što ja jesam.“
 
Izvor: tolstoytherapy.com
Prevod: Dušica Novaković