Ketrin Mej: Zar koliko juče nije bila zima?

U septembru sam svom osmogodišnjem sinu Bertu kupila vizuelni tajmer. Sličan je satu, ali umesto kazaljki ima neku vrstu kružnog prikaza crvene boje. Podesite ga na 15 minuta i bešumno će odbrojavati. Pišti tri puta kada dođe do nule.

Poručila sam tajmer kada sam shvatila da Bert i ja vodimo beskrajne bitke oko značenja vremena. Što je lokdaun zbog pandemije duže trajao, sve su češći postajali zahtevi da nastavi da igra Minecraft, pošto se prethodnih sat vremena „ne računa“. Kada bi došlo vreme za spavanje, odjednom je valjalo hitno obaviti nešto drugo. Nikada nije bilo „pravo vreme“ za izvođenje psa u šetnju. Dete koje je ceo dan provodilo u kući bilo je neobjašnjivo umorno, a noge su ga bolele kao starca.

Tajmer je doveo do iznenađujućeg primirja. Bert bi poslušno isključio iPad na kraju vremena predviđenog za igranje. To me je podsetilo da je vreme samo trik, ali trik koji je neophodan. Vreme nam svima izmiče. Novembar se približio kraju i činilo se da smo od jedne zime stigli do druge, a da između nije bilo leta. Ponekad bih poskočila kao da se budim, a u stvari je to bio samo osećaj povratka u vreme, spoznaja da bi vreme trebalo da me vezuje za savremene trenutke u životima drugih ljudi. Uvek je praćeno ogromnom krivicom, to osećanje zaboravljanja ili propuštanja događaja.

Prve nedelje izolacije provela sam svađajući se sa mužem oko oskudnog vremena koje mi je preostajalo za bavljenje pozivom. Mejlovi koji su stizali od učiteljice mog sina, a ticali su se školovanja od kuće, ostajali su neotvoreni, najpre slučajno, a zatim i potpuno namerno. Kada se proleće pretvorilo u leto, samo sam povremeno bacala pogled na kalendar, a panika je u meni vrištala – Šta bi trebalo da radim?

Odgovor je obično bio – ništa.

Tokom dugog leta moj je mozak, postepeno, u potpunosti prestao da radi. Prvobitno sam mislila da će proći. Nije. Spustila se magla i s vremenom postajala sve gušća. Osećala sam se tromo, a zatim u potpunosti onesposobljeno. Nisam mogla da podnesem pomisao na bilo kakav angažman. Nisam mogla da se pokrenem. Kada bih pokušala da radim, moja bi pažnja naglo odlutala, slično onome kako se dva magneta izbegavaju. Našla sam se u stanju stalnog zaboravljanja. Pokušala bih da radim, zatim bih zatekla sebe kako ne radim, bila iznenađena i pitala se, zbunjena, šta se desilo u međuvremenu. Tokom svih ovih meseci, otkako je stigao virus korona, trudeći se da ostanem prkosna i preduzimljiva, zapravo sam polako odustajala.

Svake noći, kada bih posegnula za serumom koji bi trebalo da se izbori sa otiscima vremena na mom licu, činilo se kao da sam to isto radila pre samo nekoliko sekundi. Bila sam zaprepašćena. Odoše 24 sata, sve u žurbi. Istovremeno, posmatrala sam ljude oko sebe kako pate, dok sam ja prolazila „jeftino“. Nisam, kao nekoliko mojih prijatelja, izgubila roditelja ili partnera. Nisam, kao članovi jedne porodice koja mi je jako draga, morala da gledam svoju ćerku kako odlazi u bolnicu na drugom kraju zemlje na početku pandemije, da bih čekala tri meseca da je vidim ponovo. Nisam ostala bez prihoda niti morala da posmatram posao koji sam pokrenula kako se polako raspada.

Zbog svega toga sam smatrala da moram da glumim hrabrost i iskoristim situaciju na najbolji mogući način. Pokušala sam da potisnem strah da život teče dalje bez mene, dok sam sedela kod kuće, obavijena maglom. Osećala sam odgovornost, obavezu da budem ona koja će sa time izaći na kraj. Međutim, ne ide to baš tako. Ne može se sopstvena patnja dati kao zalog za izdržljivost drugih. Ne možete birati kuda će vas struja odvući, niti kako, jer ona nailazi, uvek iznova, i jedino što možete da učinite jeste da joj se prepustite.

Zaleđena anksioznost, koju je prouzrokovala ova situacija, nije mi potpuno nepoznata. I ranije sam umela da se izgubim u životu. Počela sam o ovim trenucima da razmišljam kao o zimama, godišnjim dobima mimo uobičajenih uspona i padova, kada utešna graja svakodnevice ostaje van domašaja. Većina nas se zatekla na tom mestu. Do njega stižemo u trenucima bolesti, depresije i tugovanja. Ista se tama može pojaviti i tokom prelomnih trenutaka u životu, kao što su razvod ili gubitak posla. Šta god da do nje dovede, zima je obično neželjena, samotna i gorko bolna.

Ovaj period je doneo gubitke. Mnoge su zime stigle istovremeno. Međutim, u tim se zimama nalazi klica nečega neophodnog. Obično mislimo da su naši životi linearni, ali su, u stvari, kružni. Kako starimo, tako prolazimo kroz faze dobrog zdravlja i bolesti, optimizma i duboke sumnje, slobode i skučenosti. Ponekad se sve čini lako, ponekad pak nemoguće teško. Kada god preživimo ciklus, nešto iz njega naučimo i nešto sledeći put uradimo drugačije. Tako se razvija mudrost.

Kada dođe pravo vreme, bićemo spremni da se vratimo društvu sa obnovljenim osećanjem svrhe, sa obnovljenim saosećanjem. Zbog toga ćemo postupati bolje. Naučićemo nešto u ovom neizvesnim vremenima, nešto što se tiče lakoće sa kojom se ljudski život može preokrenuti – nešto što se tiče sporog ritma godišnjih doba.

Autor: Ketrin Mej
Izvor: nytimes.com
Prevod: Milan Radovanović