Klara Uson: „Prisustvujemo završetku jedne epohe kojom smo bili oduševljeni“

Spisateljica iz Barselone Klara Uson u svom poslednjem romanu „Hrabrost“ spasava od zaborava „munjevitu i izjalovljenu, ali herojsku revoluciju“ Fermina Galana, izvedenu u decembru 1930, a koja je trajala jedan dan i okončala se njegovim streljanjem.

Roman „Hrabrost“ je zasnovan na priči tri junaka, objašnjava autorka u jednom intervjuu: „Fermina Galana, koji odlučuje da sprovede u praksu svoje republikanske ideale i da dođe na čelo revolucije u Haci 1930; zatim na priči direktorke filijale jedne bankovne štedionice u Istočnoj Španiji koja je prodavala polise osiguranja, kao i na sudbini fanatičnog fratra u koncentracionom logoru Jasenovac u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, tokom Drugog svetskog rata.“

Uson priznaje da je na ovaj roman delimično uticala njena prethodna knjiga, „Kćerka Istoka“, budući da se priča o svešteniku „nije uklapala u ovaj roman u kojem, međutim, ispitujem takođe veoma mračno razdoblje evropske istorije, i Katoličke crkve o kojem se ne priča“.

U „Hrabrosti“ spisateljica nastavlja da „meša stvarnost i fikciju“, što joj ovom prilikom služi kako bi povratila iz zaborava propalu ali herojsku revoluciju Fermina Galana.

„Iako to nisu ni pokušavali, zahvaljujući svojoj smelosti kao i brzini i entuzijazmu sa kojima su započeli revoluciju, postali su heroji“, komentariše Uson, za koju „razdoblje u kojem se Fermin Galan igrao revolucije nosi mnoštvo paralela sa periodom u kojem živimo, sa ovim utiskom o kraju režima, u meri da ako čitaš tekstove Ortege i Gaseta iz tog vremena, deluje kao da ih je pisao danas.“

Namera autorike bila je da ispripoveda „ljudske priče“, sa likovima koji prepoznaju da su suočeni sa izvesnim rizikom ili rizičnom odlukom, sa nužnošću da pokažu sopstvenu srčanost ili njeno odsustvo. U tom kontekstu, „granične situacije su savršene za ispoljavanje ljudskog bića u svim njegovim nijansama“.

Do Galanove revolucije Uson je došla posredstvom figure Luisa Duća, „rođaka sa očeve strane moje bake koji je učestvovao u izjalovljenoj revoluciji i koji je bio komunista u Republici, što je oksimoron Fermina Galana, čoveka od potpunog integriteta, fanatika spremnog da umre za vlastite ideale u razdoblju kada se činilo da se preko noći može promeniti svet.“

Uticaj koji je izvršila Galanova revolucija bio je takav da je jedan Rafael Alberti, podseća Uson, njenim učesnicima posvetio romansu, o njima je snimljen film a njihovi portreti su se pojavljivali na manifestacijama. Međutim, pošto Republika nije završila na dobar način, sve to je potonulo u zaborav, „a ono što je za istoričara relevantno, za romanopisca je rudnik“.

Sudeći po njenim rečima i dalje je upadljiva razlika u dobima: „Dok je u tridesetim godinama dvadesetog veka neko mogao da strada za ideale, u dvadeset prvom stoleću novac je jedina vrednost, a tržišta – novo božanstvo bez lika. Koliko zarađuješ, toliko vrediš".

Dodaje da je danas apsolutni imperativ biti zaposlen i da smo, kako bismo zadržali taj posao, spremni na sve, kao što se videlo na primerima Folksvagena, Bankije ili Katalonske štedionice: „Toliko smo već uračunali da firmi moramo dati sve, da sopstvena ubeđenja ostavljamo pred njenim vratima.“

Što se tiče polisa osiguranja, koje su opisane u jednoj od priča u „Hrabrosti“, Uson se ne fokusira ni na žrtve, niti na krupne ribe, nego na „posrednike, na lik Mati koja da bi zadržala posao potkrada i rođenu majku“.

Mati nije samo direktorka bankovne filijale, nego i majka devojčice koja mašta o tome da bude gogo-plesačica i koja je mrzi. Odnos između roditelja i deteta, u konkretnom slučaju Mati i kćerke, kojim se Uson bavi duž celog romana, jeste tema koja se ponavlja u njenom opusu.

Uključivši radnje koje se prepliću a u kojima se mešaju različita vremena i prostori, Uson je bila svesna da je to bio izazov ali je pokušala da „taj izazov svede na poigravanje formama u kojem će komplikovano biti samo njoj, ali ne i čitaocu“.

Kako bi napisala „Hrabrost“, Klara Uson je razgovarala sa komercijalistima i direktorima filijala koji su prodavali polise osiguranje. Svi njihovi iskazi su se podudarali u tvrdnji da su bili obmanuti i da „dođe trenutak kada je debakl neizbežan, no kako su se već našli u zatvorenom krugu nastavili su da prodaju proizvod za koji su znali da je đubre, a tako šta, budući da sobom nosi psihološko osvajanje saznanja, jeste podsticajno za pisca“.

To poslednje poglavlje odvija se u Benidormu zimi, kada mesto nalikuje na „distopiju, grad pun praznih zgrada osvetljen kao za svadbu bez zvanica i mladenaca, i tu ja smeštam Mati“.

Paralele sa onim što se trenutno dešava u Kataloniji brzo vode Uson do toga da prizna sopstvenu čehovljevštinu: „Verujem u individuu, u njen izolovani gest, do kojeg dolazi s vremena na vreme, ali tridesete godine dvadesetog veka bile su razdoblje agitovanja masa a za mene, masa je stado koje sledi pastira.“

Uson oseća da prisustvujemo „završetku jedne epohe, ne samo u Španiji, nego i u Evropskoj uniji, kojom smo bili toliko oduševljeni. Stvari su se toliko urušile da deluje kako će doći do loma, za koji možemo jedino da se nadamo da neće biti nasilan.“
 
Izvor: Lavanguardija
Prevod: Igor Marojević