Književni klubovi nisu nastali tokom pandemije

Književni klubovi u 18. veku su imali za cilj druženje i opijanje i „značajnu količinu neobuzdanog smisla za humor.‟

U teoriji, književni klubovi bi trebalo da budu mesta gde se ljudi okupljaju kako bi čitali i diskutovali o knjigama. U praksi, više služe za druženje, tračarenje, opijanje sa društvom i uopšte kao mesta za dobar provod. U zavisnosti od toga koji procenat učesnika pročita knjigu, o njoj se može razgovorati, a i ne mora. Knjiga je samo povod, a nužno i svrha klubova.

Ispostavlja se da je oduvek bilo tako.

Sve od pojave književnih klubova u 18. veku u Engleskoj, kada su knjige bile vrlo skupe i prava retkost, ova udruženja imaju i mnoge druge svrhe. Organizovani su s namerom da pomognu članovima da dođu do materijala za čitanje i kako bi se obezbedili forumi za diskusije o knjigama. Ali bilo je tu i dosta ogovaranja i pića. Ovako to objašnjava Dejvid Alen sa Sent Endrjuz univerziteta u delu „A Nation of Readers‟: „U većini slučajeva, hrana i alkohol su igrali važnu ulogu u životu književnih klubova, a bili su praćeni, verujemo, značajnom količinom neobuzdanog humora.‟

Kultura je u 18. veku u Engleskoj počela da cveta, a sa njom i sve češće štampana izdanja knjiga. Što se više knjiga pojavljivalo, ljudi su sve više smišljali načine kako da dođu do njih. Počele su da se otvaraju pokretne biblioteke, od kojih su mnoge bile komercijalnog tipa gde je bilo potrebno plaćati članarinu da bi se dobio pristup istima. Istoričari smatraju da su ove biblioteke postale ustaljena pojava do četrdesetih godina 18. veka, da ih je, po različitim procenama, bilo možda dve stotine, a možda čak i hiljadu.



Ove biblioteke nisu služile samo kao mesta gde su se mogle pronaći knjige, već su bile i društvene institucije. Jedna čuvena biblioteka je u svom sastavu ima i salu za bilijar, izložbeni prostor i muzičku biblioteku. Prema Vilijamsovim rečima, to nisu bila tiha i ušuškana mesta kako se danas zamišljaju biblioteke, već u najboljem slučaju, otmena mesta puna ljudi sa kojima se može razgovarati. Bila su to i pomalo kontroverzna mesta, dajući priliku za pristup knjigama ljudima iz nižih društvenh slojeva, a za žene su bile šansa za okupljanje van svojih domova.

Književni klubovi su bili deo književne kulture. U današnjim klubovima, svaki član može kupiti primerak knjige, ali u 18. veku, jedna od svrha klubova je bila da se udruže sredstva kako bi se kupilo što više knjiga. Pripadati nekom klubu, značilo je imati pristup većem broju knjiga nego što biste inače imali – dakle, bilo je neophodno da delite ono što imate. Nema puno sačuvanih podataka o aktivnostima ranih književnih klubova, ali podaci koji postoje kažu da su, kao i kod današnjih klubova – članovi možda tamo i odlazili da bi razgovarali o knjigama, ali da je njihov pravi cilj bila prodaja. Kako Vilijams navodi: „Članovi su se često okupljali i u hanovima, krčmama ili kafanama, dok su klubovi bili jasno predviđeni da ponude i više od pristupa tekstovima, jer su im se čak i čitaoci sa značajnim brojem naslova u posedu pridruživali.“

U nekim slučajavima, društvena uloga klubova je bila i najznačajnija. Šezdesetih godina prošlog veka, Pol Kofman, profesor u penziji koji je i stručni saradanik Univerziteta u Vašingtonu, sačinio je obimnu studiju o engleskim bibliotekama i klubovima iz 18. veka, i otkrio je da su, u najmanju ruku u nekoliko slučajeva, mesečno organizovane večere bile glavna odlika i jedna od stvari koje su ih razdvajale i činile drugačijima od ostalih udruženja i klubova tog doba.



Na primer, jedan od klubova je imao 22 člana (među kojima je bio i Brenvel Bronte, brat poznatih književnica sestara Bronte), koji su se okupljali na večerama. Kofman još navodi: „Veselo ponašanje je bilo definisano pravilima, što je značilo da se plaćaju kazne za psovke, pijano stanje u toj meri da vređate ostale, ili za žvrljanje po knjigama koje su za pozajmicu‟. Jedno drugo udruženje koje je osnovano 1742. godine i postojalo decenijama, takođe je za važnu odliku imalo sastajanje na večerama. „Članom 15. iz Uredbe je bilo utvrđeno da se večere održavaju na određen dan – utorkom pre punog meseca (uz dogovorene izuzetke).‟ Član koji bi izostao sa večere, morao je da plati jedan šiling. Za ostale prekršaje, kao što su puštanje psa u prostorije kluba ili izjašnjavanje za ili protiv nekog novopristiglog člana, pripadnici kluba su morali da doniraju flašu vina.

Reputacija ovih klubova je bila takva da je 1788. godine, Čarls Šilito napisao satiričnu pesmu opisujući „The Country-Book Club‟ kao mesto gde su se članovi kluba okupljali da osete slast književnosti i vina. Šilito je na mračan način prikazao seoske lekare, veleposednike i župnike kako se sastaju da bi pili i tračarili što im nije ostavljalo vremena da razmišljaju ili čitaju. Sastanci u izmišljenom klubu postaju sve bučniji, dok se na kraju sve ne pretvori u tuču.

I tako, sastanci služe za rasprave, za svađe i mirenja,
za pušenje i opijanje – za sve sem za čitanje –
klub – mesto zapanjujućeg nadahnuća
mesto gde se dolazi po znanje, a odlazi uz pesničenje.

Ima izvesnog snobizma u ovoj pesmi – „šta je to tako sjajno kod tebe i tvojih kolega književnika, Šilito?‟ – i ne bi je trebalo smatrati adekvatan prikaz književnih klubova iz 18.veka. Ali u njemu ima istine: čak i danas, kako to navodi „Njujork Tajms“, ovo je deo velike podele u tradiciji književnih klubova. Da li su ovi sastanci bili u cilju rasprave o književnosti, ili su bili društveni događaji? Izgleda da je ta dvostruka priroda klubova stara koliko i sami klubovi.

Izvor: atlasobscura.com
Prevod: Katarina Simeunović