„Nije čovek, nije čigra“ – antologija autorskih zagonetki

Vrstan pripovedač za mlade, Gordana Maletić potvrdila se brojnim knjigama, prilozima objavljenim u periodičnim publikacijama, kao urednik pojedinih knjiga i dobar poznavalac književnog stvaralaštva za mlade. I to kako onog u prošlosti, utemeljenog delima Jovana Jovanovića Zmaja, tako i naših savremenih pisaca čiji rad prati sa istančanim ukusom kada je reč o pesmama, pričama i romanima za decu.

Izborom autorskih zagonetki pod naslovom „Nije čovek, nije čigra“, koji je istrgla iz zagonetke Momčila Tešića o vodeničnom čeketalu, Gordana Maletić je unapred iskazala ono što čini ritam zagonetanja i odgonetanja kojima su se deca podučavala svetu predmeta i bića, širila svoja znanja ili uvlačila u igre zadirkivanja i jezičkih čaranja rečima. Pred nama je prva antologija autorskih zagonetki, osmišljena hronološkim redom, počev od izabranih zagonetki starijih autora do onih koje su delo naših savremenika, od Zmaj Jove, Andrije Lojanice, Brane Cvetkovića, Gvida Tartalje, Momčila Tešića, do  Ljubivoja Ršumovića, Lasla Blaškovića,  Vladimira Andrića,  Milene Severović,  Uroša Petrovića, dakako i Gordane Maletić, da pomenemo samo neke. Od ukupno 33 autora većina je upravo svoje zagonetke objavljivala u Danici za mlade, almanahu Vukove zadužbine namenjenom mladima, gde je Gordana Maletić član redakcije.

Umesto predgovora sledi pesma Andrije Lojanice o smislu zagonetanja, u kojoj veli „otvoreno i glasno“ da „Grdno pate i seke i bate / od onoga što im nije jasno“. Od pitalica započelo je i zagonetanje, „daštanje“, kako je to Zmaj Jova nazivao. Već Zmaj je krenuo u složenije tokove zagonetanja. Tražio je od dece da pogađaju reči koje nedostaju, ponajviše dvosložne, da umetnu izostavljena slova, da otkrivaju tajne jezika u kojem jedno slovo, ako se zameni, menja smisao reči, kao u priloženoj zagonetki o šljuki – štuki, ili da pokaže kako ista reč u različitim kontekstima može da znači nešto sasvim drugo: list (na drvetu, u piti, na nozi). Sa zagonetkom čija je odgonetka drvo nastojao je da poduči decu kolika je korist od drveta koje u leto hladi, u jesen hrani, a zimi greje, da im objasni da je olovka đaku isto što i plug težaku.

Gordana Maletić nije načinila samo antologiju autorskih zagonetki. Ovako složen izbor pruža nam i uvid u razvoj (istoriju) žanra koji je istovremeno služio i za pouku i za zabavu. U izdvojenim zagonetkama Brane Cvetkovića, Zmajevog sledbenika kada je reč o „prosvećivanju junosti“ koje je započeo Dositej, nalazimo u punom rascvetu igranje slogovima i slovima u zagonetanju. On je mlade uvodio u svet sklopova reči, u svet „zamenica“ i čarobnih slova koja se mogu umetnuti gde treba... Takav je i put do jezičke enigmatike, do jezičkih skrivalica i pogađaljki koje čitaocima „potura“  Rajko Lukač.  Takve su bile i zagonetke kojima se otkrivalo bogatstvo živog govornog jezika. Andrija Lojanica je pak otkrivao mladima čar akrostiha kao specifičnog načina odgonetanja, približio im pesme o slovima koje se u Danici za mlade, objavljuju u rubrici „Slovarice“.  Gvido Tartalja, majstor u dočaravnju sveta metafora, pesmom-zagonetkom o oblaku otkriva metaforu o belom lanetu koje trči preko plave poljane dok ne „nestane“. I Laza Lazić, opet, gradi izvanredne metafore o knjizi: „Listovi pite / s makom znanja / iz kojih čovek / uči da sanja“, ili: „Gomila / lišća / neuvela / iz koje čovek / uči da dela“. Metaforične  zagonetke Nedeljka Terzića o vrednim mravima koji se danonoćno kreću a samo prvi zna kuda, o boraniji kao čamcu, dostižu čak i složenost veoma suptilne lirike, poput stihova o mrtvoj prirodi: „Sa jednog / Zida voće / na drveće / Hoće.“  Momčilo Tešić nastavlja sa pesmama-slovaricama, sa igrama višeznačnim rečima (mamuze na petlu i na čizmama jahača), pri čemu koristi anagramske igre u odgonetanju. ponavljaju se zagonetanja o istim stvarima, na primer o sapunu koji se smanjuje što se više troši, o pahulji snega koja se pretvara u suzu, o žabi ... Koriste se atributi utvrđeni u kolektivnoj svesti slušalaca, ponajviše onomatopeje (usmeni govorni ton sadrže sve zagonetke; iako se čitaju one se čuju kao usmene tvorevine): žaba (krakata, buljava, kreketanje), zec (grickanje kupusa, duge uši), puž (spor, rogovi s očima), svitac... Ponavljaju se zagonetke sa veštim rimama koje zvukom iznude odgonetku (često uz pomoć dopunaljke) ili navode na pogrešnu odgonetku (što je manir Vladimira Andrića), a poneki pisci, posebno Ljubivoje Ršumović, skloni su i upotrebi refrena (stihovane zagonetke čije strofe započinju sa „Ima jedan...", a završavaju sa „Ime mu je...“). Gordana Maletić prati put preoblikovanja i razvoja zagonetanja i odgonetanja od pitalice do celovite pesme u kojoj je sačuvana samo forma zagonetanja, dok poetsko dolazi u prvi plan, ili se pak promeće u parodiranje čina zagonetanja, poput onog u pesmi Aleka Marjana „Cinci-linci“: „Kao da su neki nerazdvojni klinci, / Cinci ne može bez linci, / Niti linci može da ide bez cinci / A kad su zajedno, šta znače; / Ništa, samo se ače.“ Neke zagonetke prerastaju u aksiome, i sa zadrškom dugo nastavljaju dejstvo u nama. Takva je zagonetka Vaske Jukić Marjanović o ogledalu: „Dok traju ispitivački minuti, / Gleda te pravo u oči, i ćuti.“ Posebno je dragocen specifičan humor zagonetanja, efikasan i izravan, kao u odgonetki brbljivica Vesne Jukić Marjanović, kojoj prethodi zagonetka: „Stalno trubi, a nije truba, / I ima jezik ispred zuba.“ Put ovakvog zagonetanja neminovno se završava formom aforizma, o čemu najbolje svedoče primeri preuzeti od Anđelka Erdeljanina. Njegova aforistička-zagonetka o đačkoj torbi glasi: „Nije lako puževima: / Nose kuće na leđima! / A deca, je l’ vole / Na leđima škole?“, a aforizam o neznalicama čija je odgonetka mali odmor obogaćena je humorom: „Misao mu luta, / Ćuti, knedle guta, / Čeka tutamuta / Svojih pet minuta!". Erdeljanin ide i dalje, pa kombinuje poslovice i u običaj uzete reči, kako bi Vuk to nazvao, kada zagoneta o nosu: „Svi me vuku za mene! / Dodirujem kosmos! / U čemu je / Štos?". Posebno je zanimljiva veza zagonetanja sa žanrom od starina oprobanim – basnama. Na tom planu je Milan Mrdalj velemajstor. Veoma su mu uspele takve zagonetke, kao ona o mravu, u kojima polazi od basne kao tematskog predloška. Idući tim putem Božidar Pešev dolazi do izvanredne i originalne zagonetke o olovki: „Ima srce, al` ne kuca. / Ono služi da se crta ili piše. / Zna ponekad i da puca, / Kad pritisneš / papir više.“

Ovde je i potpisniku ovih redova puklo srce olovke, pa o autorskim zagonetkama kao književnom žanru napisaće drugde nešto više. Sve pohvale pripadaju izdavaču Laguni za ovu podsticajnu knjigu. Kako i slike u njoj često zamenjuju odgonetke (ili, kako su nekada to zvali, odgonetljaje), istakao bih i ilustratora koji je na pravi način knjigu približio čitaocima, posebno onim malima koji kada vide knjigu mršte se i broje koliko ima stranica. Ovu će listati i pročitati sigurno.

Autor: Miodrag Maticki