Nulti krimić: Dušan Savković – „Gorila“

Krajem šezdesetih, Francusku je uzdrmala politička afera u čijem središtu su se našla imena premijera Žorža Pompidua i njegove supruge Klod, glumca Alena Delona, njegove supruge Natali i kuma, mafijaša Fransoe Frankantonija kao i dvojice ubijenih Srba koji su radili kao telohranitelji pariske i svetske zvezde sedme umetnosti: Stevana Markovića i Miloša Miloševića. Uprkos medijskom usijanju do koje je dovela i vremenskom preplitanju s predsedničkim izborima na kojima je Pompidu ipak pobedio, aferu su prekrile nepoznanice oko njenih pojedinosti da bi završila u skladu s poslovicom „tresla se gora, rodio se miš“.

Možda je tako bilo u stvarnosti, ali ne i u bestseleru Dušana Savkovića „Gorila“ iz 1974, koji je kasnije dobio nastavke. Čitalac teško može da zna da li je autor pisao roman(e) na osnovu onog šta se tačno dogodilo – ukoliko je iko „sa strane“ mogao znati šta se tačno dogodilo – ili u skladu s potrebama krimi-žanra. Kako god, svi njegovi zahtevi su ispunjeni: nepredvidljiva radnja puna brojnih „mekgafina“ budi nestrpljivost da se štivo što pre dočita. Dakle, na smanjivanje saspensa nimalo ne utiče to što je Savković promenio imena glavnih aktera i time smanjio senzacionalističke potencijale štiva (Alen Delon je u romanu Alen Dipre, Natali – Katrin, Fransoa Frankantoni – Antonio Piranđeli; Stevan Marković – Štefan Ratarac, Miloš Milošević – Miša Nestorović...). S obzirom na to da su se repovi afere vukli sve do druge polovine sedamdesetih, a možda i uzrokovali nove smrti, bilo koja njena, makar i aluzivna i umetnički slobodna verzija objavljena 1974. iziskivala je priličnu autorsku hrabrost. Po Savkoviću, odnosno prvom delu „Gorile“: Štefan je bio ljubavnik Alenove supruge a svog poslodavca je ucenio sa milion dolara da bi mu zauzvrat ustupio fotografije nastale na privatnim orgijama u kojima je on bio seksualni akter sa damama iz najvišeg francuskog društva, što mu je omogućio glumac, koji je radije nego da plati angažovao Piranđelija a ovaj Ratarčevog saučesnika u uceni, rumunskog gangstera Vasila, kako bi Štefan izgubio glavu.

Baš kada čitalac pomisli da je tako uzbudljiva priča dovoljna sama za sebe, počinje drugi deo „Gorile“. Nastavak na jedva manje saspensan način govori o doživljajima sporednih likova. Između ostalog, Vasil beži u Švajcarsku, gde stavlja novac u banku i saznaje da ima terminalnu fazu kancera što će ga naterati na potez koji će mnoge poslati u smrt. Ratarčev prijatelj Uroš Mihajlović (u stvarnosti: Milićević, čija smrt čini najznačajniji od pomenutih „repova afere“ iz druge polovine sedamdesetih) poseduje razne dokaze kojima njegov pokojni zemljak i intimus u slučaju vlastite smrti unapred optužuje Diprea i njegovog kuma gangstera. Srbin pokušava da uceni Piranđelija, i nailazi na (ne)očekivane prepreke.

Osim ovakvih obrta u radnji, prva dva dela „Gorile“ usputno donose i neformalnu sociološku studiju sveta kriminala, visoke politike, šou-biznisa i materijalizma, uopšte. Na primer, Savković piše: „Ali to je takav put. Džombast i pun dubokih rupa. Kaljuga. Put koji vodi do zvezda.“ Ili: „Ako je neko budala, uz to budala sa pilećim mozgom, onda (...) prijateljstvo prestaje. Budalu treba naterati da plati, da nauči lekciju o životu u džungli, da nauči da kolje, ubija, da ne veruje, da sumnja (...) da rođenoj majci lomi ruke, pa kad se ponovo rodi, iz utrobe žene sa polomljenim rukama, da ima na umu sve te norme i imperative ljudske sreće, ponašanja i življenja.“

Zasnovan na uzbudljivoj građi krupnih simboličkih učinaka koje podređuje žanrovskim pravilima, na kojima ne ostaje, već uspeva da roman snabde sa dovoljno dubokog i maštovitog literarno-esejističkog potencijala, „Gorila“ Dušana Savkovića je prvi, ako ne i nulti, punokrvni srpski književni krimić.

Autor: Domagoj Petrović