Peter Handke: Iskoračiti u stranu

Ekskluzivni razgovor književnika Petera Handkea i njegovog prevodioca na srpski Žarka Radakovića o književničkoj profesiji, tajnama pripovedanja, potrebi i mogućnostima čitanja danas i ulozi umetnosti u društvu.

Književnik Peter Handke i njegov prevodilac na srpski Žarko Radaković upoznali su se pre trideset pet godina u Salcburgu, neposredno posle objavljivanja Handkeove knjige „Spori povratak kući“. Sedeći u jednom baru, dugo su razgovarali o književničkoj profesiji, tajnama pripovedanja, potrebi i mogućnostima čitanja, ulozi umetnosti u društvu, o političarima, istoriji... Taj razgovor, važan putokaz u čitanju književnosti Petera Handkea, biće u celosti objavljen u pogovoru tetralogije „Spori povratak kući“, koju će prvi put u jednoj knjizi Laguna objaviti početkom sledeće godine. Čitaocima Bukmarkera ekskluzivno prenosimo deo razgovora.

Može li se po zanimanju biti pisac? Može li to biti poziv kao i svaki drugi?

Pisanje nije nikada priznata profesija. Mnogi, opet, pripisuju piscu nešto što je i više od poziva. Ali većina misli da od toga „nema hleba“. A pritom se misli: „Šta će nam knjige! Čovečanstvu nisu potrebne knjige!“... I kod mene je išlo teško. U mladosti sam dugo imao problema da izjavim: „Ja sam pisac“... Ali došao je jednom i taj trenutak kada sam, posle niza godina rada i borbe za svaku knjigu, pomislio: E sad ću, kad dođem u neki grad i odsednem u hotelu, da ubeležim u knjigu gostiju, u rubrici zanimanje, „pisac“. Jednom sam bio u Karstu, ili Krasu, kako se to na vašem jeziku kaže, u Tomaju, rodnom mestu Srečka Kosovela. Bio sam tamo jer mi Kosovelove pesme znače mnogo. I stajao sam na njegovom grobu; na nadgrobnoj ploči je pisalo: „Srečko Kosovel, slovenački pesnik“. Prvi put sam tada pomislio: Zašto da ne? Zašto ne bi i meni kad umrem stajalo na nadgrobnoj ploči pored imena – „austrijski pisac“... Dakle, moraš sebe da odrediš i takav se ljudima nametneš. Ali moraš i da ostaneš nedohvatljiv. Poštovanje! Ne počasti, one su mi odvratne! Odstojanje i poštovanje! Kad mi se neko suviše približi i u mene zuri, odmah mi je jasno da u životu ništa nije čitao.

Za koga pisac piše? Često se priželjkuje da piše o stvarnosti bliskoj čitaocu; i zahteva se „da piše tako i tako“... Kako se Vi odnosite prema očekivanjima svojih čitalaca?

Pisac, samim tim što je pisac, već poseduje svest o tome da ono što on doživljava jeste doživljaj. A to je u književnosti više od pukog doživljavanja. Dakle, to što kao pisac doživljavam jeste nešto subjektivno, ali u književnosti je doživljaj ipak nešto i objektivno. Prema tome, već u trenutku doživljavanja pisac je svestan da je njegova subjektivnost odmah i nešto objektivno. Za njega tu i ne postoji problem. Jer kada bi to što pisac piše bilo samo njegova stvar, o tome bi on samo govorio, ne bi pisao. Znači, za mene pisca ne postoji problem „za koga pišem“. Znam da ono što jeste Doživljaj važi za svakoga ko želi/može/mora/sme da čita.

Ako je svet u kojem živimo „sistem“, pa još i zatvoren – gde u takvom svetu nalazi svoje mesto pisac? Da li je on „smetnja“ sistemu? Ne preti li piscu, samim tim što je distanciran, ispadanje iz sistema?

Umetnik ili pisac vrši specifičnu odbrambenu funkciju – odbraniti sistem od umiranja. To je nužno, to je neophodno sistemu, društvenom i svakodnevnom životu. Ali svako, pa i političar, ukoliko nije zadrigao u svom političkom životu, zna dobro da su umetnici potrebni baš da bi sistem ostao otvoren. I umetnik je čovek sistema. Bez sistema ne ide. Ali zatvoren sistem, on odumire! U njemu umire sve duševno! „Duševno“ – ta reč je već ozloglašena, ali se uvek nameće! U hasidskim pričama istočnih Jevreja piše, priča nam Martin Buber o rabinu koji kaže: „duša je nešto što nas svakodnevno nečemu uči“.

Pođemo li eventualno od pretpostavke da se otvorenost sistema ostvaruje u želji za promenom sveta, u smislu „gledanja na svet drugačije“, nije li umetnik, pesnik, pisac taj koji isijava drugačiju „svetlost“? Nenadano se pojavljuje i podseća nas da postoji i drugo stanovište, ono koje smo negde ispustili... Umetnik nam vraća drugačiji pogled.

Umetnik je sasvim običan čovek, možda samo malo svojeglaviji od ostalih utoliko što je u stanju da načini korak u stranu. Evo, pada mi na pamet parabola: kao, živiš u nekoj kući, gledaš na ulicu, uvek isti pogled... i... odeš jednom kod suseda, i pogledaš sada na ulicu: kuće, iste one koje si ranije gledao, samo iz nešto pomerenog ugla. I najedanput, svet je drugačiji. Tako je to. U suštini nije u umetnosti drugačije.

A nekako se od umetnika u određenim društvima preterano očekuje: da uvek bude „avangardista“, „revolucionar“, da iznuđuje promene u društvu... Rekoste da ne želite da menjate svet. Pa upravo sam to i hteo od Vas da čujem!

Ja samo želim da svet prikažem u svem njegovom bogatstvu i večnom miru, u njegovoj punoći i silnoj širini. Ništa drugo. Dakle, ono što je oduvek tu i bilo. U raznorodnosti. To je ono što želim svojim pisanjem. Samo se utoliko može reći i „menjati svet“. Ali reč „menjati“ nosi u sebi i toliko mnogo primesa ideologije. Želim samo da ono što jeste, što je, zapravo, bilo skriveno, dovedem do njegovog sjaja. Reći ću, dakle: ono što obično stoji u senci, želim da ga pomerim na svetlost. To, i ništa drugo!

Priredila: Janja Stjepanović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 2
Foto: Nenad Mihajlović