Pisanje je putovanje: Dozvolite inspiraciji da vas pronađe sa svakom napisanom stranicom

Najčešće imam samo blagu naznaku onoga što želim da kažem kada sednem za računar kako bih pisao. Ideja, nagoveštaj, potreba, osećaj – neko žarište ili komadić koji potpaljuje moju maštu dovoljno da sam spreman da posvetim duge, usamljene sate istražujući ga na praznom papiru.



Za mene pisanje nije vežba organizovanja misli koje imam u uređenu postavku; ono jeste misao. Kroz pisanje se pomeram iz onoga što znam u ono što ne znam, kao ronilac koji se spušta sa jasne površine u dubine pod sobom. Jezik – supstanca pisanja – je, kako je jednom rekao V. G. Zebald: „vrsta nezdravog rasta koji potiče iz našeg neznanja, nešto što koristimo na isti način kao što mnoge morske biljke i životinje koriste svoje pipke – da slepo pipamo u mraku koji nas okružuje.“ Tako je jezik za mene sredstvo kojim opipavam put ka boljem razumevanju sveta i (ako sve prođe kako treba) samog sebe.

Da biste pisanje posmatrali na ovakav način potrebni su strpljenje i vera. To često podrazumeva duge periode kada ništa ne funkcioniše, reči ne uspevaju da se sastave ni u šta smislenije od obične supe od slova. To su nervozne šetnje tokom kojih preispitujete sebe i svoj izbor profesije, ili zavet da ćete baciti sve na čemu radite i početi ispočetka. To je prihvatanje da ponekad – uglavnom uvek – ono što pokušavate ne uspeva. Nećete uvek uspevati da dosegnete tačku prosvetljenja.

Ali onda povremeno u tome uspete i rezultat je gotovo neverovatno ispunjujući.

Jednom sam tako postao opsednut ajahuska šamanom iz Teksasa, ekscentričnim mistikom kod koga su dolazili ljudi iz svih delova Severne Amerike kako bi ih vodio u amazonsku džunglu da uzmu haluciogeni „lek“. Nisam znao šta me je privuklo tom čoveku, ali sam „Gardijanu“ ponudio da napišem članak o njemu verujući da će se nešto već pojaviti tokom procesa pisanja, da će mi pisanje pomoći da razumem ovu čudnu privlačnost. To sam i uradio: utvrdio sam da je on nudio neku vrstu usmerenja ljudima koji su se osećali izgubljeno.

Sledeći put me je zainteresovala britanska umetnica koja je razvijala prototip mašine koja pretvara viseće mostove u „ljudske harfe“. Pratio sam njen rad godinama (sa pauzama) pre nego što sam shvatio šta me je to privuklo: njena mašina je pronašla nešto uzvišeno u svakodnevnici, nešto inspirativno u dosadnim urbanim pejzažima. Ali tek kroz pisanje o njenom stvaralaštvu uspeo sam da dođem do te ideje. Samo pisanje je bilo puzanje prema nečemu što je (bar za mene) delovalo uzvišeno kada sam do njega konačno stigao.



Moja poslednja knjiga „House of Nutter: The Rebel Tailor of Savile Row“ ne može biti udaljenija od šamana i ljudskih harfi, ali moj pristup materijalu je bio potpuno isti. Za Tomija Natera sam čuo pre nekoliko godina kada mi je prijatelj pričao o neverovatnom krojaču koji je, nakon što su ga izbacili sa sjajne londonske zabave, skočio u Temzu. Reč je o istom čoveku koji je obukao tri od četiri Bitlsa na fotografiji sa omota albuma „Abbey Road“, zatim je oblačio Bjanku Džeger u njena čuvena muška odela i bio preteča Eltona Džona. Bio je važna ličnost gej scene u Londonu i Njujorku. Zarazio se sidom poput mnogih i umro prerano, u četrdeset devetoj godini, 1992.

Ko zna zašto nas određene stvari privlače. Iz potpuno neobjašnjivih razloga, moje interesovanje je bilo stimulativno. Počeo sam da čitam, istražujem, sakupljam intervjue – i na kraju pišem o njemu.

Trebalo mi je dve godine da završim knjigu, a pod time mislim da mi je bilo potrebno dve godine da potpuno jasno shvatim zašto mi se Tomi „obratio“. Počeo sam od onoga što sam znao – površne činjenice o čovekovom životu – i završio na potpuno drugačijem mestu pišući poslednje pismo sa nekim činjenicama iz svog života. Posmatrano iz mog ugla, pisanje je jedini proces koji vas može odvesti na takvo putovanje.

Autor: Lens Ričardson
Izvor: signature-reads.com
Prevod: Dragan Matković