Pisci i moda: Hod po laticama trešnje

Pored gejši u delima japanskih pisaca, ono što se o njima u evropskoj kulturi ustalilo došlo je preko filmova i Pučinijeve opere o nesrećnoj sudbini Madam Baterflaj, Ćo Ćosan, čiju je sliku žene utopljene u kimono, kao simbol istočnjačke lepote i potčinjene ljubavi, Zapad obožavao naslikavši na tom platnu sopstvenu fantaziju. Uprostio je njeno značenje prevodeći je u običnu kurtizanu isključivši gejšu kao složeni društveni znak moći.

Odeća gejši, strogo propisana određenim pravilima, ne podleže slobodnom izboru ni trenutnom raspoloženju žene od krvi i mesa. Gejša je koncept, živo umetničko delo. Ona je medij koji hoda i pokretni simbol koji odećom, držanjem i pokretima otelotvoruje prefinjeni ideal ženstvenosti i lepote.

Šta zapravo znači biti odeven u ideju?

Nadarene devojčice se od ranog detinjstva pa do kasnih devojačkih godina obučavaju u različitim veštinama kako bi se uključile u sestrinstvo odabranih. Potrebno je da se obrazuju kako bi vodile zanimljive razgovore, da poznaju japanski ples, veštinu aranžiranja cveća ikebanu, kaligrafiju, ceremoniju čaja, da sviraju žičani istrument šamisen, fue – vrstu frule od bambusa – i manji bubanj – kocuzumi. A pre svega da se propisano obuku, očešljaju i našminkaju, u čemu mladoj gejši pomaže ona starija i iskusnija. Njihov život odvija se u nekoj vrsti lavirinta, u odvojenoj četvrti nazvanoj hanamaći, što doslovno znači „grad cveća“, reč koja ne samo u Japanu već širom Istočne Azije ima škakljiv prizvuk. U kineskoj književnosti, poseta gradskih četvrti sa mestima za pružanje zadovoljstva naziva se „razgledanje cveća“, slično onom Prustovom „nameštanju orhideja“, koje pominje u ljubavnoj vezi Svana sa voljenom Odetom.

U romanu Artura Goldena „Memoari jedne gejše“, po kojem je snimljen film u holivudskom stilu, kimono opisan kao pejzaž: „Njen kimono je bio žute boje, sa granama vrbe koje su imale ljupko zeleno i narandžasto lišće, sašiven od tanane svile, prefinjene poput paukove mreže. Pojas, takođe od paperjastog, mekog materijala, ipak nešto čvršći, bio je smeđe zemljane boje, protkan zlatnim nitima.“ Devojčica, koju pripremaju za gejšu, stoji u prljavom hodniku zadivljena kimonom starije, čiji je svaki detalj odvlačio pažnju sa surovog lica koje je odudaralo od odeće. Obuka da se dosegne očekivano bila je teška i podrazumevala je mnogo odricanja ali je budućnost obećavala znatne povlastice. Sestrinstvo u kimonima često nije blagonaklono, ponaša se nemilosrdno i okrutno prema prispelim novim licima. Divljenje se kod tek pristigle devojčice smenjivalo sa strahom i prezirom. „Činilo mi se kao da milujem telo mačke da bih na njemu odjednom ugledala glavu buldoga.“

U remek-delu „Hiljadu ždralova“ Jasunarija Kavabate odeća je produžetak rituala čajne ceremonije, koja kod Japanaca nije obično pijenje čaja već filozofski mikrokosmos pripreme, sipanja i uživanja u ispijanju ovog napitka. Zaista je teško dosegnuti sva tanana pravila tako da onaj ko ih primenjuje deluje prirodno i spontano, kao da je rođen sa tom veštinom. Kad Kitađima prvi put vidi mladu Jukiko, odmah primećuje njene svilene rukave koji klize niz niski sto, šireći miris latica. Muškarac je srećan ako mu je dozvoljeno da vidi one delove gejšinog tela koje niko drugi ne može. Možda je to prevoj vrata, koji uspeva da nazre kad se ona povije, ili deo ruke koji na trenutak izviri iz rukava. Zadići rukav taman toliko da pokaže ruku a da to bude neupadljivo, nikako prostački povrnuti rukav do lakta! Savet iskusne gejše mlađoj glasi: Treba da ga zadigneš taman toliko da ne smeta, da ga povučeš malo iznad zgloba kako bi se nazrela podlaktica. Najlepši deo ruke je unutrašnja strana podlaktice kad čajnik držiš tako da muškarac vidi vršak tog dela, a ne onaj spoljni iznad zgloba. Ruke se samo delimično otkrivaju, a to pokazivanje zavisi od onog kome je namenjeno.

I u svemu drugom gejšin govor tela nije glasan. On je deo njenog godinama pripremanog performansa, složenog jezika namenjenog muškarcu.
 
Autor: Ljubica Arsić
Izvor: Dnevnik