Prikaz biografije Mišel Obame „Moja priča“

Moram da priznam da sam se nerado i sa predrasudama uhvatila čitanja memoara nekadašnje prve dame SAD Mišel Obame „Moja priča“.

Mišel Obama me nikada nije interesovala. Delovala je smireno i sabrano i uspešno i ostvareno, ali me apsolutno nije interesovala. Nisu me interesovali ni njeni modni izbori, nije mi legao njen smisao za humor, a teško da sam mogla da saosećam sa njom kada je reč o boji kože, imovinskom statusu ili obrazovanju.

I tako sam sa solidnim otporom krenula da čitam njenu autobiografiju. I bila sam upecana.

Uopšte ne želim da se bavim spekulacijama da li je ona napisala knjigu ili neki pisac iz senke – žena je dovoljno obrazovana i inteligentna da to uradi sama, a i knjiga nema pretenzija da bude umetničko delo već duhovita, mudra i topla priča o jednoj ženi, jednoj porodici  (i jednoj naciji pod Bogom, da parafraziram zakletvu).

Mišel sa iskrenom ljubavlju i nežnošću i toplinom piše o odrastanju u južnom Čikagu, ocu koji boluje od multiple skleroze, majci koja je oslonac porodice, bratu. O svojoj želji da se dokaže u školi.

Piše o odlasku na Prinston, načinu na koji je tamo dospela (tvrdoglavost je u njenom slučaju vrlina) i susretu sa Barakom Obamom. Govori i o njihovoj vezi, vezi dvoje intelektualaca iz potpuno drugačijih sredina, potpuno drugačijih sistema vrednosti, verovanja, temperamenata, ali spojenih ljubavlju i uzajamnim poštovanjem, podrškom i razumevanjem.

Mišel Obama piše i o svojim lutanjima u profesionalnom smislu, o potrebi da radi nešto što će je ispunjavati, o praktičnom maminom savetu da prvo nešto zaradi pa onda da se oseti „ispunjeno“.

Piše o trzavicama u braku, o pobačaju, o mučnom usklađivanju obaveza majke i poslovne žene, o zamci koja se zove skraćeno radno vreme, o nerazumevanju koje nema veze sa bojom kože već sa tipično patrijarhalnom predstavom da je ženi mesto u kući.

Tu je i prikaz vrtoglavo brze i dinamične predsedničke kampanje i svih užasa politike – medijskih napada, kampanja, kleveta, optužbi, vađenja iz konteksta, života pod lupom javnosti, ulizica i krvopija – kao i osvrt na nadrealan život u Beloj kući.

„Moja priča“ je zaista priča o Mišel Obami i njenim ćerkama i njenoj porodici. Barak Obama je tu uvek prisutan ali malo sa strane jer je ovo ipak priča njegove supruge i priča o njenom životu. O pokušajima da uradi ono što veruje da je prava stvar, o uspesima i neuspesima majčinstva, o podizanju dece u krajnje nenormalnom okruženju, o jednoj neobičnoj ženi koja je unela život i živahnost u politiku i mnogo truda i rada.

Iskreno, dirnula me je knjiga, a stvarno sam bila sigurna da ću na kraju reći: „Pih, koga briga“. Da me ne shvatite pogrešno, i dalje me nije nimalo briga za probleme bivše prve dame i njenog muža, ali ih ipak gledam drugačije i sa malo više simpatija a malo manje nezainteresovanosti.

Autor: Ksenija Nedeljković
Izvor: Nedeljnik