Prikaz knjige „Dvadeset četiri časa iz života jedne žene“: Klasik strasti

Sedam narativa svrstanih u knjigu „Dvadeset četiri časa iz života jedne žene i druge priče“ deli nekoliko karakteristika. Svi su premijerno objavljeni između 1911. i 1929. godine, pre nego što je Hitler došao na vlast, a knjige Štefana Cvajga spaljivali nacionalsocijalisti i on emigrirao, i znatno ranije no što će, usred Drugog svetskog rata, austrijski autor sebi oduzeti život. Kao i u gotovo svim svojim narativima, na kratkom prostoru kondenzovano je veoma mnogo uverljivo prenetih emocija i psiholoških portreta različita likova i, možda pre svega, veoma mnogo strasti.

Ova osobina je radikalni pokretač Cvajgovih junaka, bilo da je posredi gospođa S. iz naslovne novele, britanska uglednica koja zbog naklonosti prema mladom nemačkom kockaru i sama stavlja sve na kocku; filolog Roland iz novele Smetenost osećanja, koji rizikuje ugled dopunjujući pred drugima svoju biografiju epizodom iz monoerotske ljubavi, podstaknute divljenjem jednom profesoru i znalcu engleske književnosti; bilo da je u pitanju mržnja dvanaestogodišnjeg Edgara prema mogućem ljubavniku njegove majke, kao i sama njena potreba za preljubom (novela Tajna što peče). Dijapazon likova koje Cvajg znalački portretiše dobija na širini i njegovim kraćim narativima, takođe uvrštenim u ovaj izbor. Tako strast prema domovini i bolno saznanje da u nju ne može da se vrati tera Borisa, zalutalog ruskog vojnika, na davljenje u vodi (priča Epizoda sa Ženevskog jezera), a strast prema – zapravo, nepostojećoj – zbirci umetnina daje slepom kolekcionaru Hermanu volju za životom (uvodna priča Nevidljiva zbirka).

Za neke uvrštene narative zajedničko je nesnalaženje jedinke u vremenima velikih promena ili bar turbulencija. Tako gospođa S, rizikujući sve što ima zbog ljubavi, propada ne samo stoga već i zbog ondašnjeg društvenog položaja žene i podrazumevanja šta ona sme, a šta ne; dečak Edgar je pokrenut Edipovim kompleksom koji je Frojd orazgovetio koju godinu pre no što je objavljena novela Tajna što peče; filolog Roland plaća cenu licemerja, dok u Berlinu (gde on započinje studije) niču klubovi, barovi, kafei, saloni i kabarei u kojima cveta gej supkultura, iako u bilo kom manjem mestu (a u jednom od njih upoznaje Profesora) kao da svi imaju na umu član 175 ondašnjeg nemačkog zakona koji je sprečavao „protivprirodni blud među muškarcima“. Rus Boris se pak ne snalazi u kontekstu Prvog svetskog rata i svrgnuća cara u rodnoj zemlji, a pripovedač uvodne pripovesti, slepi Herman i njegova porodica – u uslovima hiperinflacije, koji su srpskom čitaocu, nažalost, i te kako razumljivi s obzirom na sličnu pojavu u SR Jugoslaviji u prvim godinama devedesetih.

Iako je Cvajg, po svemu sudeći, bio ispred svog vremena, on nije samo jedan od vrhunskih klasika strasti koji je sve do naših dana preštampavan, a njegova dela obrađivana na različite načine. Tako je naslovna novela zavredela filmsku adaptaciju već 1931. – i još četiri, od kojih je poslednja snimljena 2002. godine – a „frojdijanska“ Tajna što peče je, pre spaljivanja, bila prodata u stotine hiljada primeraka. Na prelasku dvadesetog u dvadeset prvi vek pariski Le Mond je na osnovu predloga francuskih knjižara i novinara, odnosno glasanja sedamnaest hiljada čitalaca, objavio spisak najuticajnih stotinu knjiga izdišućeg stoleća. Iako su se na listi našli naslovi iz svih žanrova (romani, drame, priče, poezija, filozofija, teorija…) a izbor bio izrazito frankocentričan, novela Smetenost osećanja, našla se na trideset sedmom mestu, iznad Manovog „Čarobnog brega“, Borhesovih „Fikcija“, Bulgakovljevog „Majstora i Margarite“ i „Čoveka bez osobina“ Cvajgovog zemljaka Roberta Muzila.

Autor: Domagoj Petrović