Prikaz knjige Ivana Negrišorca „Ogledala Oka Nedremana“

Na samom početku valja izdvojiti dve dominante strukturne komponente u poeziji Ivana Negrišorca. Na planu pripovedanja to je izrazito kontemplativni ja-aspekat stvaranja, dok na motivskom planu nailazimo na religijsku komponentu, odnosno, motiv svetlosti u okviru nje. U ovoj zbirci pesama, Negrišorac na maestralan način ove elemente, koji nisu novost u njegovoj poeziji, nadovezuje i oblikuje, te svojim kontemplacijama stvara pesničke slike ostavljajući upečatljiv utisak na idejnom planu.

Treba istaći da u uvodu Negrišorac daje, kako sam kaže, deo komentara jednog anonimnog doušnika: „S obzirom da je ovo putopisni roman, tekstove treba čitati s radošću i tugom…“. Nekoliko strana kasnije, čitaocu je vrlo jasno da ovo nije samo par zanimljivih reči, već je to praktično uputstvo za sagledavanje čitave zbirke. Negrišorčeva zbirka poezije sastavljena je od jedanaest posebno naslovljenih poglavlja, tj. tematskih celina. Ovako inovativnim pristupom obradi relativno ustaljenih i ne malo puta ispisanih motiva, u sintezi sa motivima minulih epoha (fascinacija antikom, mrtva draga itd.), sve sa slobodnim stihom i opkoračenjima, Negrišorac ponovo potvrđuje da avangardista ne može bez tradicije, odnosno, potvrđuje svoj položaj u samom vrhu srpske neoavangarde.

Ivan Negrišorac je do kraja dosledan svojoj formi putopisnog romana i to nije primetno samo na sadržinskom planu dok se čita svaka pesma ponaosob, već i u drugom planu – kada načelno sagledamo zbirku. Poslednjom pesmom autor kao da završava svoje dugo putovanje. Da bi se ovaj segment bolje razumeo, važno je sagledati dve uvodne („Na daleke pute“, „Svetlost u Višegradu“) i dve pesme s kraja zbirke („U bračnom krevetu. Put pod noge“, „Ko je to u nama?“), koje su (iako poglavlja istog romana) u izrazitom kontrastu. U prvim dvema pesmama primetan je polet zbog udahnute svetlosti i kretanja na put – pesnik poručuje: „Od sunca do meseca, svukud sagradićemo mostove, / Svukud razvalićemo plotove, probuditi uspavana bića“. Vlada jedna atmosfera opšte radosti, nade i spremnosti za nova otkrića, a tek u naznakama se vidi da nije sam. Međutim, naspurot tome, na kraju pesnik kaže: „Put pod noge“ – sve je već viđeno, kontemplacija je nestalo, vreme je za povratak ili možda potpun kraj. Roman u stihovima nije nešto što je novo u poeziji, ali putopisni roman u formi zbirke pesama ispisanih slobodnim stihom i opkoračenjima u vreme neoavangarde jeste nešto vredno svake pažnje.

Kada je reč o religijskom idejnom elementu u „Ogledalima Oka Nedremana“ i motivu svetlosti unutar njega, treba reći da su oni samo uslovno odvojeni radi lakšeg uočavanja. Naime, sve je to jedan, religijski aspekt, svetlost kod Negrišorca je samo njegovo drugačije imenovanje, odnosno, materijalizacija njegove vere u Proviđenje. Navedene činjenice, verovatno najjasnije, potvrđuje pesma iz naslova same zbirke „Ogledala Oka Nedremana. Plač nad Hilandarom i Notrdamom“, gde je prikazan sadašnji trenutak tj. svet koji gubi na vrednosti, svet ozbiljno narušenih moralnih načela kome je, kao takvom, uništenje konstantna pretnja i kazna koja se izvršava od strane Svevišnjeg Oka Nedremanog. Iz ove pesme vrlo jednostavno mogu se izvući zaključci koji važe za čitav opus Negrišorčevih religioznih pesama. On religiozni ton i motive ove vrste poezije stavlja u funkciju sadašnjeg trenutka, tako što je ispisuje jezikom savremenosti. Prisutna je iskonska vera u univerzalna religijska načela i nezemaljsko, ali stihove gradi čisto ovozemljaskim slikama i probranom duhovnom, a savremenom leksikom. Progovara sa svog mesta na zemlji, kao objektivan pripovedač, koji u svojim kontemplacijama uspeva da pronikne u razočaranje Svevišnjeg i da kroz tu prizmu tumači pojave koje ga okružuju.

Poznato je da Negrišorac iza sebe ima impozantan i raznovrstan književni opus, naročito na polju poezije i tema unutar nje. Ono u čemu se ogleda i lepota njegove poezije jeste činjenica da Negrišorac ostaje jednako dosledan na dva plana: na planu savremenog trenutka u kome se nalazi i u kome stvara, sa jedne strane, i na planu sopstvene inspiracije i ličnih uverenja. Nije redak slučaj da stvaralac poželi da po svaku cenu bude savremen, u duhu stvaralačke epohe, a nije dovoljno vešt da svoja, ne sasvim aktuelna, i nova shvatanja izrazi. Međutim, Negrišorac to čini na maestralan način. Vrlo uspešno uspostavlja ravnotežu između sopstvene inspiracije i aktuelnosti trenutka, ne ostavivši ni jedno od ovo dvoje nedovršeno. Kako je trajanje ključno merilo vrednosti, preostaje nam da sačekamo da ime Ivana Negrišorca postane sasvim nezaobilazno na stranicama istorije srpske neoavangarde.

Piše: Milan Radoičić
Izvor: medjutim.dnk.org.rs