Prikaz knjige „Priča o Rusiji“: Nacionalno biće sazdano na istorijskim mitovima

Da bismo shvatili današnjicu, moramo temeljno da izučimo prošlost iz koje korene vuče sve ono što se odvija u sadašnjosti. Nagrađivani pisac i istoričar, diplomac Kembridža Orlando Fajdžis, svestan ove mudrosti, priredio je prikaz hiljadu godina ruske istorije u knjizi „Priča o Rusiji“, koju su mnogi ugledni listovi, od Sandej do Fajnenšal tajmsa, proglasili knjigom godine 2022. Fajdžiš pokušava da pokaže kako je stradalnička prošlost jedne od najvećih svetskih nacija oblikovala njenu sadašnjost uz pažljivo odnegovane, kako on kaže – „mitove“, i tu nam davnu istoriju, kao što reče Karl Uve Knausgor, „toliko približava da čujemo otkucaje njenog srca“.

Od nastanka Rusije, smutnih vekova koji su usledili, uzdizanja carevine, otvaranja prema Zapadu i Napoleonove senke koja se u jednom trenu nadvila nad nju, pa potom krize carske krune i turbulentne revolucije, knjiga sveobuhvatno i dinamično razvija priču o čuvenoj „matuški Rosiji“. Budući da se radi o najvećoj državi na svetu, koja se razvila na ravnom i otvorenom prostoru bez prirodnih granica, Rusija je bila veoma izložena stranim invazijama, te se zbog toga najviše usredsređivala na odbranu svojih nepreglednih granica, što je podrazumevalo potčinjavanje društva državi i njenim vojnim potrebama, ali i politiku teritorijalnog proširenja kojom su se ruske granice osiguravale. Kao i u trenutnom sukobu s Ukrajinom, stalni je cilj – držati neprijateljski nastrojene zemlje na bezbednoj udaljenosti. Zbog očuvanja snage koncept države kroz istoriju je otelotvoren u ličnosti vladara, i to se održalo i do danas.

Knjigu otvara poprilično kontroverzna tema o samom nastanku Rusije, te pisac (za kojeg će čitalac odlučiti da li je pristrasan ili ne) baca senku na stav da je Viking Rjurik postavljen za poglavara Slovena i da je potom njegov sin, čuveni knez Oleg, osnovao Kijevsku Rusiju. To je, inače, rasprava koja traje i danas: da li su Rusiju osnovali Rusi ili stranci. Ovu drugu tezu zastupala je i najveća ruska carica Katarina Velika, verovatno jer je i sama vladala sveruskim življem kao strankinja prispela iz Nemačke.

Sama je Rusija, inače, čitavom širinom podeljena na četiri takozvane trake ili geografske zone: najseverniju čine polarne tundre pod snegom i ledom; potom ide tajga, najveća zimzelena šuma na svetu koja se proteže od Bajkala do Tihog okeana; za njom slede mešovite šume i pošumljena stepa pod najplodnijom crnicom, i naposletku, na krajnjem jugu, šire se topliji krajevi s pašnjacima i savanama koje dele Rusiju od muslimanskog sveta i obezbeđuju joj „egzotičniju“ robu (i sam je čaj dospeo u sveopštu upotrebu tek nakon što je Katarina osvojila južne krajeve gde se on gaji).

Knjiga se dotiče i moćnih hordi Džingis-kana i Batu-kana koje su se u 13. veku pojavile pravo niotkuda, uništile Kijevsku Rusiju i ojačale istorijsku tezu o stalnom stradalništvu ruskog naroda koji će pod Mongolima ostati dva veka kao vazal Zlatne horde. Pisac smatra da je mnogo toga tatarskog ostalo u ruskom jeziku, biću i samoj državnoj upravi, te preispituje mit da oni nisu mogli da ostave nikakav trag na razvijenije rusko društvo. S teritorija kojima je vladao čuveni Aleksandar Nevski i njegovi naslednici uspon će polako doživeti i Moskovska velika kneževina kao nova moćna ruska država. Nakon slavne Kulikovske bitke 1380, iz poraza Tatara rađa se legenda o čuvenom Dimitriju Donskom koji će ublažiti težinu mongolskog jarma. Slično našem Kosovskom boju, i ta bitka ima veliki značaj za Ruse, jer predstavlja trenutak nacionalnog buđenja i ujedinjenja. Kao što se kod nas smatra da je naša žrtva spasla Zapad islamske najezde, tako Rusi smatraju da su tada odbranili Evropu i hrišćanstvo od širenja tatarske pošasti. Iz toga se rađa kod Slovena toliko značajan mit o mučeništvu i stradanju za ostatak nezahvalnog čovečanstva, koji čini ključan deo naše i ruske nacionalne svesti. Taj stav o nezahvalnosti Zapada učvrstiće se kasnije i kada na ruskom orahu zube budu slomili Napoleon i Hitler.

Sama sredina 16. veka donosi ustoličenje prvog ruskog cara Ivana Groznog od kog otpočinje ruski mit o caru kao ocu nacije i predstavniku boga na zemlji, još jedan bitan činilac nacionalnog bića. Negde u to vreme razvija se i ideja o Ruskoj crkvi kao novoj zaštitnici i stožeru pravoslavlja nakon pada Vizantije. Do kraja ovog veka Rusija utrostručava posede, a Moskva, velegrad sa 100.000 stanovnika, postaje dvaput veća od elizabetanskog Londona. U ovom veku Rusi su otvorili sebi i pristup Baltiku, ali i put ka jugu i ka nepreglednim prostranstvima Sibira.

Od osnivanja dinastije Romanov na početku 17. veka knjiga dalje pokriva i ostale vladare koji su upravljali carevinom, što na dobar, što na loš način: od Borisa Godunova i reformatora Alekseja i Petra Velikog, do četiri sveruske carice na čelu s Jelisavetom i Jekaterinom Velikom. Nakon sudbonosne revolucije na početku 20. veka, uspona komunizma, Prvog i Drugog svetskog rata u kojima su Rusi zajedno s nama stradali procentualno više od bilo koje druge nacije na svetu, pratimo i savremene poglavare Rusije: Brežnjeva, Gorbačova, Jeljcina i samog Putina, kome pisac posvećuje poslednje poglavlje. Čitaocima u Srbiji najzanimljivije će biti sličnosti u mentalitetu, istoriji, pa i načinu na koji vođe vladaju narodom u naše dve zemlje, a koje vam se same otkrivaju tokom čitanja knjige.

Autor: Miroslav Bašić Palković