Prikaz knjige Toma Filipsa „Ljudski rod: kako smo s*ebali sve što smo mogli“ – Neformalna antologija ljudske gluposti

Iako po naslovu i težnji za odgonetanjem naše prirode deluje srodno dubokom bestseleru „Sapijens“ J. N. Hararija s kojim je zato neretko porede, knjiga engleskog istoričara i antropologa Toma Filipsa „Ljudski rod“ u stvari je sasvim različita. Njena struktura je, čak, neuporedivo originalnija; međutim, Harari o istoriji čoveka i njegovim menama kroz vreme piše sistematičnije i potkrepljenije erudicijom. No, Filips u prvom poglavlju knjige (Zašto je vaš mozak idiot) izlaže metodologiju štetnih – a katkad i kobnih – „mentalnih prečica”“, dok ničeg sličnog nema u „Sapijensu“, zbog drugačijeg koncepta ali i zahvata knjige.

U glavne mentalne prečice autor „Ljudskog roda“ ubraja: sposobnost uočavanja obrazaca i tamo gde ih nema, „efekat sidra“, „efekat raspoloživosti“, sklonost prema (ličnoj) potvrdi, kolektivno razmišljanje, tzv. Daning-Krugerov efekt (težnja ka samoprecenjivanju), predrasude... Sledi preostalih devet poglavlja knjige (sa znakovitim naslovima Lepa vam je ova životna sredina, Život, ovaj, uvek nađe način, Sledi vođu, Moć naroda, Rat? Hm. A čemu to služi?, Vesela luda kolonijalistička žurka, Diplomatski vodič za budale i/li trenutne predsednike, Tehnološka groznica i Kratka istorija onoga što niko nije predvideo). U njima se plastično oslikava možda i glavni paradoks čoveka, da zahvaljujući svom „najboljem organu“ (mozgu) čini najškodljivije moguće gluposti. Filips u devet rečenih poglavlja sistematski nabraja socijalno najštetnije odluke aktera iz raznih društvenih oblasti i svih mogućih epoha pa – ne izgovarajući to – ostavlja čitaocu da dotičnu epizodu poveže s nekom od pomenutih mentalnih prečica iznetih u uvodnoj celini. Po ovakvoj igri sa čitaocem, ali i po rečenicama punim ironije, humora (uglavnom crnog), groteske, cinizma i sarkazma koje su više prozne a manje naučno-popularne kakve koristi Harari, „Ljudski rod“ više deluje kao antologija duhovitih priča o gluposti naših (pra)predaka i savremenika nego kao naučno-popularno delo poput „Sapijensa“. Kada bi takav zbornik pripovesti bio sačinjen, najprikladniji naslov dao bi se izvući iz podnaslova knjige: „Kako smo s*ebali sve što smo mogli“. Pri čemu Filips, dok opisuje krupne greške pojedinaca sa širokim posledicama pribegava cinizmu, crnom humoru i sarkazmu, a kad su kolektivne brljotine posredi – groteski (tipična rečenica: „U to vreme Sjedinjene Države učestvovale su i u oružanom sukobu protiv Iraka, zemlje koju su ranije podržavale jer se borila protiv Irana, zemlje koja se suprotstavljala Amerikancima jer su oni ranije podržavali iransku diktaturu koja se borila protiv Sovjetskog Saveza“).

Povest ljudskih grešaka vezana je, između ostalog, za našu sklonost da potcenimo protivnika i sopstvene mogućnosti – pa su izvesni ratovi nastali zbog pogrešnog tumačenja konkretnih poruka – ili za naše pokušaje da izmenimo ćudi životinjskog sveta i prirodu (o čemu piše i Harari). Filips pak piše i o tome kako će arogantna tvrdnja aktuelnog predsednika Sjedinjenih Država Donalda Trampa da su klimatske promene farsa jer ne postoje, svakako izazvati štetne posledice na jednu od najmoćnijih ekonomija svih vremena, a samim tim i na čovečanstvo. Taman kad pomislimo da smo počinili sve moguće škodljive gluposti, desi se neka nova; zaista ne treba potcenjivati (ne)mogućnosti ljudskog mozga.

Da, šta će sutra biti sa nama, odnosno s našim potomcima? Glavna sličnost Hararijevog i Filipsovog štiva je zapravo u njihovim završecima. U oba se predviđa buduće čovečanstvo; u obe vizure – u poglavlju Kraj homo sapiensa odnosno pogovor Sjebavanje budućnosti – ono je prilično mračno.

Autor: Domagoj Petrović