Prikaz knjige Vaneta Kosturanova „Devojčica i meda“

Ovo je priča koja počinje „Bili jednom (ili dvaput, ili triput...) dvoje najboljih drugara“. A možda bi taj početak, u stvari, mogao da glasi: „Bili onoliko puta koliko je bilo dece koja su imala plišanog medu. Ili, možda, koliko je na svetu bilo medvedića svilenkastog krzna koji su imali svoju devojčicu ili dečaka“. Nju je napisao i naslikao, a još tačnije bih to opisala da mogu da pronađem reč koja bi označila koliko su ta dva stvaralačka procesa tokom nastajanja ovog predivnog dela, duboko prožeta i skladno slivena, makedonski ilustrator Vane Kosturanov (Strumica, 1979).

U njoj ćemo sresti dugokosu devojčicu u beloj haljinici sa tufnama koja svet i svu njegovu čudesnost otkriva zajedno sa medvedom, velikim, smeđim i snažnim kakvi medvedi jesu. On je katkad nosi u svom toplom i udobnom naručju da bi dohvatila sunčeve zrake, nekada zajedno šetaju nestvarno lepim predelima u kojima kuće lebde privezane za balone ili se zgrade kreću na točkovima. Već preko naredne stranice jezde na biciklu ili otkrivaju čarobni svet mogućnosti i lepote – u knjigama. Ali to nije priča koja podseća na rusku bajku o Maši i medvedu. To je priča o nežnosti i čudesnim stvarima koje se, kad odrastemo, više nikada ne mogu ponoviti, jer smo gledali, čuli i doživeli mnogo onog što nas je učinilo, kako to volimo da naglasimo, zrelim i spremnijim za život. Baš zato što nismo više ni bezbrižni, ni laki, ni nežni, kako bi to rekao Crnjanski, ova knjiga namenjena deci, nas odrasle podseća na onu samo nama znanu bajku nastalu od svega što je u našim životima bilo prvo, od svega što je bilo nežno i dobro u našem detinjstvu. Na sve ono čemu se vraćamo kad nam je potrebno ohrabrenje, jer nam se dojučerašnji šareni i u lepoti nepredvidivi svet, zato što smo porasli, odjednom čini i skučenim, i zlokobnim i beskrajno istim.

Ovo je knjiga na čijim stranicama će deca iznova i iznova tražiti kuciću na brežuljku u koju bi, sa svojim plišanim prijateljem, pobegli kad im odrasli i nerazumni svet natera suze na oči. Ali, ovo je i knjiga koju će odrasli otvarati da bi otvorili sebe. Ja to ovog, mučnog i ukradenog nam proleća, činim sa željom da ću uspeti da zakoračim na nepregledno prostranstvo neke od stranica ove čudesne knjige, a da će neko odmah za mnom, zaklopiti njene korice.

Autor: Olivera Nedeljković