Prikaz romana „10 Minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu“

Uspešna i priznata turska književnica Elif Šafak nije nepoznata našoj čitalačkoj publici jer je ovo već peti njen roman koji objavljuje ista izdavačka kuća. Čitalac se najpre zapita čemu ona duguje popularnost i visoke tiraže koje ima, pravilnom osluškivanju pulsa publike ili originalnošću književnog izraza, da bi se nakon prvih stranica ovog romana dilema razrešila u korist majstorstva pripovedanja. Samo izuzetni autori usuđuju se da za svoje junake odaberu ljude sa dna jer je čitaocu najčešće teško da se sa njima i njihovim problemima poistoveti. Ali, životna priča jedne neobične istanbulske prostitutke odmah nas uvlači u središte događanja,  njenim monologom koji započinje neposredno nakon što je ubijena i traje 10 minuta i 38 sekundi koliko se pretpostavlja da ljudski mozak još funkcioniše nakon prestanka rada srca. Ova pomalo morbidna tačka posmatranja događaja ubrzo postaje prihvatljiva i razumljiva jer Lejla svoju priču nije mogla da ispriča živa. U trenutku smrti i oslobođena od okova najtežeg načina da se zaradi za život, počinje njen prostor  slobode.

Drugi junak ovog kratkog romana je grad, Istanbul, sa svojim brojnim žiteljima koji su svi došli odnekud u potrazi za boljim životom, a najčešće zažalili za onim što su ostavili. Tako je i sumorni, dogmama i hipokrizijom omeđeni život duboke provincije odbacio Lejlu i primorao je da krene u najveći grad za koji je unapred znala da će je progutati. Sama i bez obrazovanja, brzo je shvatila da nema izbora. Njena borba za opstanak odvija se fizički na samom dnu društva, a duhovno u plimi iskrenog, idealizovanog prijateljstva odbačenih. Započinjući priču od kraja, roman se neminovno odvija u lancu epizoda sećanja koje formiraju ceo Lejlin životni put za koji će se ispostaviti da nije bio lišen ni sreće, ni ljubavi, ni prijateljstva uprkos činjenici da je umrla prerano i nasilnom smrću. No, čitav sklop okolnosti koji neminovno prati ljude sa margine na koje ostatak društva gleda sa prezirom, čitalac doživljava kao normalan jer je  prožet vrlinom i časnim postupanjem. Lejla i grupa njenih prijatelja ukrštaju živote silom društvenih neprilika, ali kao da nevolja koju doživljavaju od njih čini bolje i plemenitije ljude. Razotkrivajući svu hipokriziju koja guši društvo opterećeno verskim i političkim floskulama iza kojih stoji samo ogoljena borba za vlast, u porodici ili u državi, Elif Šafak  ispisuje stranice u moćnom političkom kontekstu koje diskretno ali vrlo jasno opisuju istoriju političkih promena u Turskoj počev od masakra na Trgu Taksim 1977. godine.U tom neprekidnom i snažnom sudaranju republikanskih i fundamentalističkih snaga jasno je da pobednika nema, ali su žrtve svi koji žele da sačuvaju autonomiju i misao o slobodi. Za Lejlu i njoj slične ona dolazi tek nakon smrti, metaforično prikazana kao beskrajno morsko prostranstvo u kome je moguće stapanje sa apsolutnim.

Prikazujući tamni, podzemni Istanbul kao čudovište koje guta ljude, dobrovoljne žrtve koji kao insekti doleću privučeni svetlima velegrada istovremeno znajući da će biti uništeni, autorka dotiče brojne osetljive teme savremene Turske, ali ceo postupak ublažava romantičnim narativom o apsoltunom prijateljstvu koje postoji upravo među ljudima koji nemaju šta da izgube, osim iskrenosti. Na tom kontrastu užasnog života koji imaju i anđeoski čistih misli kojih se ne odriču, pulsiraju ovi antijunaci u svoj svojoj naivnosti. Postoje li u stvarnosti, čitaocu nije toliko važno.
 
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Nedeljnik