Prikaz romana „Dan“: Jedna knjiga, jedna porodica, jedan dan

Majkl Kaningem, autor „Sati“, u svom novom romanu istražuje unutrašnje živote jedne porodice iz Bruklina, pre, tokom i nakon karantina.

Dan iz naslova sastoji se zapravo iz tri: jutra 2019, popodneva tokom karantina 2020. i večeri 2021. godine, nakon što su mere ukinute. Kaningem sa najvećom pažnjom kroz sate beleži uzorke 5. aprila svake od tih godina, posmatrajući živote likova u jednom stanu u Bruklinu. Četvrt veka nakon romana „Sati“, u kom upoznajemo tri gospođe Dalovej u različitim vremenima i gradovima, Kaningem se vraća trodelnoj strukturi kroz koju gradi kontraste i veze. Sa istim žarom ponovo istražuje ono što je ujedinilo moderniste, poput njegovih uzora Džojsa i Vulfove: pokušaj da se artikulišu nepregledni unutrašnji životi nekolicine običnih ljudi tokom jednog dana.

Pre, tokom i nakon – osnovni je okvir priče. Segment „pre“ u startu je ispunjen osećajem zakašnjenja, jer se bračni par Den i Izabel udaljava jedno od drugog, u pokušaju da ponovo ožive mladost. Den i Izabel, koji ulaze u srednje doba, promenili su se kako bi se prilagodili jedno drugom, kao i roditeljstvu, i više nisu onaj par kao kad su se zaljubili. Izabel čezne da pobegne davno pre karantina. Dok proučava rasporede polaska vozova i aviona, „ponovo je pomislila na žene koje napuste sve, svaki teret i svako očekivanje, svaku nadu. […] Razmišlja o tome da li dekadentna nesreća može, na svoj način, biti gora od autentičnog, legitimnog očajanja. Pritom zna da je već samo to pitanje dekadentno.“ Podseća na Loru Braun, ženu iz „Sati“ koja u potaji očajava i ne može više da pravi savršene rođendanske torte. Izabel zamišlja sebe kako i dalje sedi na istim stepenicama („paralisana svojom sebičnošću i trivijalnošću, žena koja zna da bi trebalo da voli svoj život više nego što je to slučaj, ali izgleda da nije u stanju da voli svoj život osim malobrojnih beznačajnih incidenata“), kako se nikada odatle neće pomaći, a budući stanari će morati da je zaobilaze.

Likovi srednjih godina u ovom romanu preispituju svoja osećanja, pitaju se gde su pogrešili, neprestano motreći kako emotivno utiču jedni na druge da gotovo nemaju prostora da se fokusiraju na bilo šta drugo. Kada šestogodišnja Vajolet preklinje porodicu da zatvori prozore zbog virusa, preplavljena strahom za one koje voli, roman „Dan“ uveliko ostavlja osećaj da se likovi „guše“.

Svi, uključujući čitaoca, zato žele da su u društvu Izabelinog mlađeg brata Robija, jer ima dar da razbije učmalost i unese radost. I Izabel i Den osećaju da oboje više vole Robija nego jedno drugo. Roman prikazuje još dva odnosa: jedan između šuraka (temu odanosti koju je Kaningem istražio u „Dok ne padne noć“ iz 2010), i drugi između brata i sestre.

U svom osmom romanu Kaningem se odano vraća svojoj omiljenoj temi – pisanju o intimnoj ljubavi svih vrsta u okviru porodice: heteroseksualnoj, homoseksualnoj, majčinskoj, bratskoj i prijateljskoj… Jer heteroseksualni par s decom samo je jedan od mnogih modela porodice. A nijedan po pravilu nije herojskiji, erotičniji ili kompleksniji od ostalih.

Šireći spektar emotivnih veza unutar nekoliko kvadratnih metara Bruklina, na scenu stupa i žena koja je rodila dete pomoću sperme koju je donirao Denov brat – a zatim se i on pojavljuje. Događaji iz 2020. godine ove promenljive odnose stavljaju pod dodatni pritisak, bilo razdvajanjem ili prinudnim sjedinjavanjem likova. Do kraja romana svaki od njih proći će kroz promene, premda će se i nadalje menjati.

Što se tiče forme, jasni su uticaji Virdžinije Vulf i Džordž Eliot. Obrisi romana „Ka svetioniku“ postaju sve vidljiviji: trodelna struktura koju je Virdžinija Vulf primenila u priči o porodici pre i posle perioda razdvajanja, tame i gubitka. „Dan“ je brižljivo napisan, s posebnom pažnjom prema svojim likovima, poput dubinske masaže čiji je cilj da pronađe i najmanje čvorove ispod kože.

Den – predivni primer običnog, starenjem promenjenog čoveka – jedan je od zaboravljenih, gotovo neistraženih likova u umetnosti. Najveće blago je to što je svaka nijansa emocije zabeležena. Najživopisniji i najnezaboravniji portret pripada devojčici Vajolet, koja je uveliko i u svakom trenutku vešt izvođač, koji predano predviđa reakcije svoje posvećene, ali iscrpljene publike. Dovoljno je da se Vajolet zavrti u svojoj haljini i biće obasuta pažnjom. Ipak, Kaningem joj dopušta da bude i tužna, da oseti težinu sveta na svojim ramenima i povremeno se udalji od ljudi i svoja osećanja usmeri ka životinjama i zvezdama. Upravo u čemu leži jedna vrsta slobode.

Autor: Aleksandra Haris
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković