Prikaz romana Elizabet Gilbert „Grad devojaka“ – Ideal(i)

„Leta 1940, kad sam imala devetnaest godina i bila kreten, roditelji su me poslali da živim s tetkom Peg koja je imala pozorišnu trupu u Njujorku“, početna je rečenica prvog poglavlja romana „Grad devojaka“ američke autorke Elizabet Gilbert, izvorno objavljenog 2019. godine. Citirane uvodne reči imaju sve elemente moćnog iniciranja u štivo, s obzirom na to da ekonomično a precizno vremenski i prostorno lociraju siže, bitnu promenu u životu glavne junakinje i njenu (samo)kritičnost i smisao za humor te, osim nje, uvode i još jednog bitnog ženskog lika. Koliko god čitaocu bilo teško u to da poveruje, ovakva efektnost pripovedanja ne opada praktično ni u jednom trenutku, pa čak ni onda kada mu se može učiniti da je dramaturgija odveć složena ili da roman nosi previše digresija. Sve one nose bitan motiv, s jedne strane zato celokupan tekst knjige glavna junakinja pismom saopštava Anđeli, čiji identitet ne poznajemo sve do završnih stranica, koje su tako efektne ništa manje od uvodne rečenice prvog poglavlja. S druge strane, prividno jednostavna priča puna je iznenađujućih obrta nalik na onaj sa konca štiva, a priče o životima sporednih likova putem neizbežnih vremenskih skokova dobijaju na složenosti i psihološkoj dubini. Sve to privezuje čitaoca uz roman, mada ipak ne toliko koliko profil glavne junakinje.

Devetnaestogodišnja Vivijan napušta prestižni koledž Vasar, što je sramota za njene više no dobrostojeće roditelje koji je maltene iz očajanja šalju ekscentričnoj i robusnoj, bliskoj srodnici Peg koja u Njujorku vodi siromašni „Teatar Lili“, čija reputacija je sumnjiva (kritika porodice; osim toga protagonistkinja nije imala dobar odnos, posebno, s majkom). Autorki nije bilo lako učiniti verodostojnim – a ipak je uspela u tome – lik kćerke bogate familije koja ne samo da se, u svojstvu  kostimografkinje snalazi u metropoli, u oprečnom sloju uglavnom poročnih horskih pevačica, balerina, šou-gerli i glumaca mahom sumnjivog kvaliteta, nego s lakoćom odbacuje komfor na koji je navikla u korist stečene slobode koju neštedimice i samopouzdano koristi da upozna i pronađe sebe i svoju probuđenu seksualnost. (Živopisna galerija – pozorišnih i okolnih – likova samo je deo složene i plastične slike društva, koja dobija bitnu dimenziju više istorijskim okolnostima: Drugim svetskim ratom kao opštom pozadinom ali i vrelom uverljivih pojedinosti poput nestašice benzina ili tekstila za kostime koje glavna junakinja šije za „Teatar Lili“.) Međutim, Vivijanin promiskuitet nije samodovoljan – niti su scene seksa opisane eksplicitno – nego predstavlja sredstvo za lakši dolazak do supstance: samosaznanja, feminističke osvešćenosti pa, na kraju krajeva, i odgovornosti. Štaviše, autorka ovakvu poziciju dodatno produbljuje i kritikom mačizma ali i ukupne trenutne društvene situacije. Iz ovog prikaza ne bi smelo izostati ni pominjanje čestih a razrađenih dijaloga, uglavnom punih ironije i humora.

Dramaturški efektan, složen i zanimljiv, sa višeslojnim likom glavne junakinje, ambijentalno veoma plastičan i društveno angažovan, roman „Grad devojaka“ deluje kao jedan od najboljih trenutnih recepata za idealan spoj kvalitetne i komercijalne proze.

Autor: Domagoj Petrović