Prikaz romana „Leptirica“: Da li „leptir slomljenih krila“ može da nauči da opet leti?

„Leptirica“ Aleksandre Veljović Ćeklić jeste psihološki roman i snažna emotivna drama u kojoj pratimo dve sestre, čije se sudbine ukrštaju posle više godina. Iako su bile iz iste porodice, jedna je bilo „sretno“, a druga „nesretno dijete“.
 

Glavne junakinje su istovremeno naratorke i nisu imenovane. Njihova imena nisu toliko važna, koliko je važno da se istakne njihov sestrinski odnos i njihova životna priča. Kroz poglavlja se naizmenično smenjuju pripovedački glasovi mlađe „sestre“ (junakinje koja je ostala da živi u Bosni) i starije „sister“ (junakinje koja trenutno živi u Kanadi). Sve više upoznajemo njihovu prošlost i sadašnjost, takođe shvatamo kako se razlikuje njihovo viđenje detinjstva. Obe su odrastale u bosanskom gradiću, na granici između mahale i urbanog dela. Njihov otac je radio u fabrici, a majka u restoranu kao kelnerica. Oboje su bili nedovoljno obrazovani, ubeđeni da znaju kako je to biti dobar roditelj i nisu priznavali roditeljske greške.

„Sestra“ krivi „sister“ što je napustila njihov porodičan dom nedugo nakon što je napunila osamnaest godina. Ona smatra da su živeli skladno do tog odlaska, a da je nakon toga sve krenulo nizbrdo. Njihov otac je ubrzo umro od srčanog udara, a majka se ugojila tražeći utehu u hrani. Prošlo je skoro 40 godina kako se junakinje nisu videle. Starija sestra je postala uspešna poslovna žena, ali je i dalje bila neostvarena na porodičnom planu. Sama priznaje da ima rane na duši i da je „zarobljenik sopstvenog djetinjstva“. Mlađa sestra takođe ima visoku poslovnu poziciju, ostvarena je kao supruga i majka, za razliku od starije, mada stalno opterećena očekivanjima okoline i obavezama. Kako priča teče, postaje nam jasnije šta je motivisalo stariju da napusti porodicu. Nova saznanja o porodičnoj prošlosti će izmeniti skoro pa idiličnu perspektivu one mlađe.
 

Sam naziv romana asocira na naš čuveni horor film Đorđa Kadijevića. Lik demona ili čudovišta, koje pije krv i davi, nalazi posebno mesto u ovoj knjizi. Naratorke se sećaju kako su kao male gledale ovaj film na televiziji, ali da su ga drugačije doživele. Starija sestra se posebno užasavala leptirice, činilo joj se da je noću napada i da „čupa njen pupak“. Zato naslov knjige treba da shvatimo kao simbol ili metaforu. Leptirica iz filma simbolizuje ovde zlo, užas, strah i napetost ili je u pitanju metafora za moralnu nakazu od čoveka koji je jednoj devojčici uništio bezbrižno detinjstvo. Kada je ta devojčica odrasla (ovde govorimo o liku „sister“), ona je strpljivo gradila karijeru, ali se i dalje osećala progonjeno i usamljeno. Morala je zbog anksioznosti i depresije da odlazi na psihoterapiju i pije lekove. Na jednoj psihoterapeutskoj seansi je osvestila od čega beži i šta je potisnula.
 

Ne znam koliko sam dugo bila u takvom stanju, možda deset, možda pedeset minuta. Tresak koji sam začula unutar sebe bio je rušenje bunkera u kojem sam se krila. Najednom sam ostala bez krova nad dušom.
 

Autorka Aleksandra slikovito i poetično piše. Uverljivo nam dočarava unutrašnji svet glavnih likova, njihove misli, sećanja i emocije. Priča je istovremeno dinamična i intrigantna, postepeno dolazi do razrešenja misterije. Poglavlja su relativno kratka i često se završavaju nekim pitanjem, zaključkom ili poentom iz perspektive lika. Recimo: „U meni je zima i snijeg pada“ ili „Ne želim da budem pasivno-agresivna“. Treba istaći da u ovoj knjizi ima pronicljivih komentara na našu društvenu stvarnost, pa se tako spominju zagađenost sredine, nezaposlenost, mito i korupcija, vršnjačko nasilje, iluzija sreće na društvenim mrežama, itd.

 

Važni su još neki likovi i motivi u ovom romanu. Recimo, novinarka Džoana je predstavljena u pozitivnom svetlu, jer će pomoći glavnoj junakinji da se vrati sebi i svojim korenima. Ona zapravo podseća „sister“ na njenu riđokosu lutku iz porodičnog doma, koja joj je bila veliki prijatelj u trenucima samoće i tuge. To nam ukazuje kako se često neke stvari ponavljaju u našem životu ili da kao odrasli zavolimo nekoga ili nešto jer nas (ne)svesno podseća na detinjstvo. Lik vračare Raze je takođe veoma zanimljiv. Bila je prijateljica majke ovih sestara, imala je bitnu ulogu u nekim porodičnim dešavanjima. Preko njenog lika primećujemo mane te sredine, recimo, sujeverje, slabu obrazovanost i sklonost predrasudama.

Na plafonu je bljesnula sijalica, sama i gola, bez lustera. Prašnjava je i garava, kao lice djevojčice na čiju je nevinost čađ pala. Žalim je, najiskrenije… svim silama je pokušala preurediti stvarnost i stanje srca kako bi preživljela.

Zašto bježim, zašto o njoj razmišljam u drugom licu?

To dijete sam ja.

Zaključala sam je u sebi, i onemogućila joj da izrazi svoja osjećanja.

 

Da li „leptir slomljenih krila“ može da nauči da opet leti? Kako da se kao odrasli suočimo sa „leptiricom“ svog detinjstva? Ispovest glavnih junakinja na momente zvuči potresno i mučno, naročito kada se suoče sa istinom o svojoj prošlosti. To je priča o zlostavljanju unutar porodice, o prikrivanju sramote i greha, o ranjenom „unutrašnjem detetu“, o istini koja oslobađa odraslog čoveka. Na kraju je to i priča o snazi sestrinske ljubavi, kao i o našem mentalitetu. Aleksandrin roman se bavi zanimljivim psihološkim temama, terajući nas da se zapitamo nad sobom i nad drugima, nad dobrotom i zlom u ljudskoj prirodi.
 
Autor: Mirjana Dimitrijević
Izvor: pulse.rs