Prikaz romana „Ljudi bez grobova“ Enesa Halilovića – Život je najteža hipoteza

Jaje kao izvor života, Goldbahova hipoteza kao simbol nerešivosti i neobeleženo mesto konačnog počivališta kao metafora zaborava spojeni su u jednu neraskidivu celinu da bi tako čvrsto vezani činili okosnicu romana „Ljudi bez grobova“.

Već i na prvi pogled, teško je ne zapitati se: da li bi se mnogo promenilo da je, umesto sintagme ljudi bez grobova, pisac Enes Halilović za naslov svog romana upotrebio samo jednu reč – ljudi?

Ne ostane li, na kraju, svaki čovek bez groba?

I onda kad grobno mesto bude označeno, teško je odupreti se zaboravu, pa i fizičkom urušavanju samog obeležja.

Unevši u svoj roman likove od kojih će većina završiti svoje živote tako da neće ni biti moguće obeležiti gde su sahranjeni, Halilović je zapravo pokazao da bez groba ostaje svako ko bude zaboravljen i čiju životnu priču neće imati ko da ispriča, a nasuprot tome, ako o ljudima koji nisu zaslužili dostojno grobno mesto ostanu sačuvane priče i uspomene, to je svakako lepše i prikladnije obeležje od bilo kog drugog.

Znajući da je priča najdostojnija zamena za grobove koji su izostali ili su zatrti, glavni junak i ujedno pripovedač Semir Numić sve vreme traga za pravim načinom kako bi ispripovedao svoju sudbinu i sudbinu svojih predaka, ali kao da se tokom te potrage sve urotilo protiv mladog umetnika, jer koliko god želeo da bude u nekom svom svetu i da se bavi pitanjima koja se samo njega tiču, problemi iz stvarnosti ga neprestano sustižu jedan za drugim i iz korena mu menjaju život, terajući ga da se seli iz mesta u mesto, da jednu porodicu menja drugom, da se odriče sopstvenih interesovanja zarad tuđih interesa, pa i da spozna sve mračne i perverzne aspekte neposredne okoline.

Posmrče i siroče koje je odgajila tetka sumnjive prošlosti, sin višestrukog ubice, potom i sâm nehotični ubica, zaljubljen u devojku za čiju se majku govori da je veštica, prijatelj čudaka kome je glavna preokupacija Goldbahova hipoteza, Semir će uvideti koliko je i sâm život u stvari jedna velika hipoteza u kojoj je teško prozreti pravila i za čije je zagonetke ponekad potrebno imati mnogo strpljenja da bi bile rešene.

Uprkos svemu, Semir neće gubiti nadu i iz svake bolne i teške spoznaje izlaziće jači i mudriji nego što je ranije bio, tako da je njegovo pripovedanje zapravo stav iskusnog čoveka, koji o svim događajima priča sa izvesne distance, pa stoga deluje da i o krajnje morbidnim i gnusnim trenucima i detaljima govori prilično ravnodušno, kao da se to nije dogodilo njemu i kao da se nije odrazilo na njegovu sudbinu.

Ravnodušno a istovremeno potresno, pritom začinjeno momentima koji zadiru u domen magijskog realizma, pripovedanje glavnog junaka romana „Ljudi bez grobova“ ne samo što neće ostaviti nijednog čitaoca ravnodušnim, nego će svakoga podstaći na razmišljanje o sopstvenim teoremama i hipotezama, a možda će, najzad, nekome to i biti putokaz kako da prepozna ključne zagonetke svog života i otpočne sa njihovim rešavanjem.

A posebno je važno što će nas „Ljudi bez grobova“ podsetiti da i u našoj neposrednoj okolini ima ko zna koliko Numana Numića i Janka Jankovića čiji grobovi ne postoje ili su, ako postoje, zaboravljeni i zapušteni, pa ćemo uvideti da ponekad i od samog čoveka zavisi hoće li umeti da za života reši svoju hipotezu ne bi li makar na taj način zaslužio da mu ime bude spominjano i da mu se za grob zna.

Autor: Dušan Milijić