Prikaz romana „Moja sestra serijski ubica“ autorke Ojinkan Brejtvejt

Korede zna da izbeljivač neutrališe miris krvi, da ormarić ispod sudopere treba da sadrži sve ono „što je neophodno da se ukloni prljavština i masnoća“ i da joj ribanje pomaže da misli. Korede je stručnjak za čišćenje. To je dobro, jer kada je njena mlađa sestra Ajula po treći put pozove i kaže: „Korede, ubila sam ga“, neko će morati da zasuče rukave. Ponovo.

Korede i Ajula su odrasle u Lagosu, gradu prepunom ljudi koji su se slili iz unutrašnjosti u potrazi za poslom. Propadnici policije su korumpirani koliko i političari, i čini se da je svako potplaćen. Ajula je prelepa. „Ima telo modela iz muzičkih spotova“, piše Korede, uznemirena naratorka romana „Moja sestra serijski ubica“, iznenađujuće dobrog debitantskog romana mlade nigerijske spisateljice Ojinkane Brejtvejt, koja je izazvala interesovanje izdavača na obe obale Atlantika. „Boja Ajuline kože je negde između boje krema i karamele, a moja boje brazilskog oraha, pre nego što se oljušti; ona je sva u oblinama, a ja sam sva oštrih ivica.“

Roman „Moja sestra serijski ubica“ nije tipična misterija – autorka ne posvećuje previše pažnje odgovoru na pitanje zbog čega Ajula ubija svoje momke, osim što je zaključila da joj je to neverovatno lako, zahvaljujući veoma oštrom nožu koji je ukrala od oca – pre je istraživanje neobično složenih odnosa među sestrama. Ajula je nestašna. Korede, glavna sestra u bolnici „Sv. Petar“ ima laku ruku u gumenim rukavicama, sa sredstvom za čišćenje. Uprkos svim razlikama, Ajula i Korede su saveznici i zavise jedna od druge – sestre po oružju u borbi da prežive u gradu koji preti da uguši žene na svakom koraku.

Pre svoje prevremene smrti (što može i ne mora da bude slučajnost), Ajulin i Koredin otac bio je majstor za sumnjive poslove – prodavao je prepravljane automobile dilerima kao nove od čega je izgradio i luksuzan ranč. Tuče svoje kćerke, pokušava da ih podvodi važnim prijateljima i kolegama i dovodi kući svoje ljubavnice, bez obzira na činjenicu da je njegova žena kod kuće u tom trenutku. Kada ona odluči da se oglasi, on je pogleda nezainteresovano. „Ako odmah ne umukneš, moraću da se pozabavim tobom.“ Majka devojčica poseže za sedativom.

Roman je napisan u odsečnom ritmu koji nosi radnju. Kratka poglavlja naslovljena „Izbeljivač“, „Telo“, „Uniforma“, „Vrelina“, „Pitanja“ slede jedno za drugim poput brzih udaraca po bubnjevima. Neki inertniji pisac bi stvari ostavio na tome. Ali autorka priči dodaje još mračniji obrt kada Ajula pokaže interesovanje upravo za onoga u koga je Korede potajno zaljubljena, predivnog dr Tejda Otumua, koji na svom stolu drži činiju sa slatkišima za svoje male pacijente i peva uspavanku neutešnom mališanu koji se oporavlja od upravo primljene vakcine. „Ima li šta lepše od muškarca sa glasom kao okean?“, pita se Korede. Devojčica se „mota oko njega. Kad poraste, pamtiće ga kao svoju prvu ljubav.“

Iako Tejd oseća naklonost i poštovanje prema svojoj glavnoj sestri, vrlo brzo će je zaboraviti – čim Ajula pucne svojim prstićem. Za Koredinu sestru, doktor je samo još jedan muškarac sa kojim će se poigrati. On joj šalje orhideje. Ona mu odgovara porukom: „Zapravo. Više. Volim. Ruže.“ „Treba mu samo lepo lice“, rekla je Koredi. „Uvek im treba samo to.“ Uprkos tome, Korede nastavlja da se brine o svojoj sestri, sklanjajući je od društvenih mreža, jer bi trebalo da bude u žalosti zbog poslednjeg mrtvog dečka, ukoliko ne želi da probudi sumnjičavost o načinu na koji je preminuo.

Da ne bi poludela, Korede se poverava Muhtaru, pacijentu koji mesecima boravi u sobi 313. Kad god klone duhom, Korede uđe u njegovu sobu, podigne stolicu iz ćoška, primakne je na samo par centimetara od kreveta i istrese sve iz sebe. „Došla sam da popričam sa njim o Ajuli“, priznala je. „Ali, Tejd je taj koga ne mogu da izbacim iz glave. Ja... želim...“ Vrativši se na Ajulu i muškarce koje je ubila, kaže: „Femi je treći, znaš. Tri, i obeleže te kao serijskog ubicu... Negde, duboko u sebi, ona sigurno zna, zar ne?“

Muhtar je teško povređen u saobraćajnoj nesreći. U bolnici je već pet meseci i dobro je to što je u komi. Ali onda se probudio i počeo da se priseća svega što mu je Korede ispričala. Odjednom, priča dobija novi obrt.

Roman „Moja sestra serijski ubica“ je prava bomba – oštra, eksplozivna, urnebesna. Smrtno ozbiljna, autorka čitaoca zasipa šalama i crnim humorom. Tek kada okrenete i poslednju stranicu shvatate, kao što je to uvek slučaj sa briljantnim piscima i pre nje, da je smeh za autorku jednako efikasan u prikrivanju bola, koliko i izbeljivač u prikrivanju mirisa krvi.

Autor: Fiameta Roko
Izvor: nytimes.com
Prevod Maja Horvat